MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA - feljton 11.deo

Glava 11 - Seksi kikotanje u separeima sreće

- Očarane smo… - rekle su uglas
- Molim? – uzvratio sam
- Očarane smo vašom pojavom.
- Tako mlade, a tako slobodne.
- Hi,hi,hi…-nasmejale su se.
- HA, HA, HA –uzvratio sam.
Manje prijateljsko I “kul” upoznavanje bilo je sa jednim neuglednim momkom koga su zvali J.J.(Džej-Džej). Anin najbolji prijatelj (što me je zaprepastilo ali ne I iznenadilo). Bio je kao I Ana, samo muškarac I nije bio lep kao ona. Sve mi je bilo jasno, oni su vec dugo prijatelji. Hladno sam se nasmejao. Dok sam se redom upoznavao sa Aninim prijateljima, osećao sam na sebi prezriv pogled koji je sličan onom osećaju kada vam zuji u ušima. To je bio izvesni Viktor. Viktor Megaherc. Uzdržano sam se rukovao kao svojevremeno sa Dobricom Erićem u kafani “Proleće”. Nismo se dopali jedan drugom. On se meni nije dopao, a ja sam osećao zavist u njegovim pakosnim škiljavim očima punim zlobe I nepoverenja. Nije da nije bio lep, ali je bilo nečeg prljavog u njegovom pogledu. Mislim da ta nečistoća duše proizilazi iz njegovog srca, što se moglo videti iz imaginarnog govora tela. A ja sam znao da čitam, još pre nego što sam naučio u školi. Školi. Školi zivota. Ali nećemo sad o životu kao takvom. Iznenada, čule su se jake sirene, žurka je morala da se prekine pre nego što je počela zato što je dolazila inter-net virus policija veštačke inteligencije- prva takva u Evropi. Sedeli smo za okruglim sferičnim stolom, tkzv. drajverom.
Kiki I Lora su bile vidno uzbuđene, što zbog akcije virus policije, što zbog mog prisustva. Ja sam to mogao vešto da iskoristim, ali nisam hteo. Bio sam zaljubljen. U Anu. Više ne znam šta pričam. Sigurno bi se sada Branko Ćopić smejao mojim nevinim rečenicama koje upravo napisah, ali verujte mi, ljubav je to. To je znala I Isidora Sekulić dok je mirisala crvene ruže ispod Brankovog mosta. - Jao, ova virus policija – rekao je Džej džej, veoma simpatično I veoma zbunjeno – ličio je na jednog simpatičnog roma kojeg sam svojevremeno gađao paradajzima u Veneciji. - Nemoj da kukaš! – suro je odvratio uvek prgavi I plećati Viktor Megaherc, kome sam već počinjao da zaboravljam ime. Ne zbog senilnosti već zbog snage volje. - Viktore, nemoj tako, zaista su bili strašni, I uplašili su nas kao što nas ništa nikad nije uplašilo! Rekle su u glas Kiki I Lora. To šhto su rekle te dve mlade sokolice noći podsetilo me je na isti onaj strah, koji sam osetio kada je Rođa Raičević preminuo od kobnog “overdouza”. Kroz glavu mi je proletela strašna misao koja mi nije dala mira –
MILAN MLADENOVIĆ, ROĐA RAIČEVIĆ – DOKLE?

Uskoro samo za naše čitaoce i samo na vašem i našem omiljenom Aurora magazinu:
- Nema tu šta mnogo da se priča, recept za sve što je skromno I dobro je: flaša puna slobode, kofer pun dobrog vremena I svilena košulja sa tragovima karmina.
- Na kakav to karmin misliš?- obrecnula se Ana I pogledala me ljutito poput lavice.
Pipnuo sam joj usne I rekao:
- Na ovaj ovde.

Eksplozija oduševljenja. Svi su mi tapšali...