FRAJER MESECA! Saša Glava Tijanić!

Seksi ždrebac mas medijske ergele! Plejboj među najboljima, najbolji među najboljima! Kapacitet! Veličina! Potencijal!

MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA - feljton 8.deo

Glava 8 Digitalno stenjanje uz seksi kesten pire

- Vau....Ti si magičan kao neka čarobna knjiga!
-Ja sam jedna velika stara knjiga koja rađa druge knjige, večno umirući u porođajnim bolovima. Ti bolovi su moj život. Proklinjem ga i volim ga, uzimam onako kako mi se daje. Svako dobija svoje karte, treba znati kako igrati. Naučio sam par fora u medjuvremenu. Gledamo se tako život i ja, ljuti kartaroški protivnici-kockari, i prepoznajemo se; vidim crte svoga lica u njegovom licu i on vidi samoga sebe ispisanog u velikoj knjizi moga lika koji menja izgled i koji ga iznova i iznova, neumorno, dokumentuje i pomalo pobeđuje u kartama.
- Pričaj mi još!
- A šta ima da se kaže? Šta ima da kaže čovek koji je preživeo četiri svetska rata. Da, kažem svetska, jer mislim na ratove. Još uvek imam noćne more. Jedino sanjam o deci i o ratu. A deca i životinje najviše ispaštaju. Je li njih neko ikada pitao da li bi hteli da ratuju? I da jeste, znam kakav bi bio njihov odgovor. Da li se Arčiju svidelo kada nije mogao dva meseca da ide u šetnju one sinje 1999 godine? Jesu li ribice odobravale, na svoj nem način, kada im se akvarijum tresao od urlanja američkih, britanskih i francuskih ubojitih letelica-bombi? Jesu li nesrećne ptice pevale onako kao pre kroz noći u kojima se njihov nebeski svod pretvarao u krvavu orgiju smrti kroz noćne zastave raketa marke "tomahawk"?
- Tvoj svet je uzbudljiviji nego što sam ikada zamišljala u svojoj inter-net mašti.
- Mašta je nešto što se stiče s godinama. Tako je i sa vinom. Što je starije, to je bolje. Taj princip se najbolje dokazuje na meni. Ne moram da ti crtam.
-Molim te, nauči me da crtam!
-Čemu to? Svaka digitalna četkica biće nedovoljna, svaki činč biće neodgovarajuć, svaka kompjutorska boja isuviše lažna za bilo kakvu umetnost ljudskih osećanja. A jedino za takvu znam. Ničem te ne mogu podučiti.
- Ali molim te, molim te! Tako bih želela da i sama naslikam trojeručicu o kojoj si mi toliko pričao, i to tako lepo pričao, da mi se čini kao da je oduvek poznajem i volim, i zbog toga hoću da imam njenu sliku koju bih mogla gledati, dodirnuti, poljubiti! Oh kako sam srećna, srećna, srećna! Ti mi značiš ceo net!
- I ti meni ceo svet! Trebala bi da se isčekiraš iz te inter-net mreže satkane od brojeva koji ne postoje i dođeš u ovaj lep i proklet svet gde sunce zalazi svakog sumraka i ustupa svoje mesto mesecu, da odemo na vespi do manastira Hilandar i tamo zajedno uzbuđeni i nevini ljubimo i dodiruejmo presvetu trojeručicu. Osetićeš novu, posebnu vrstu sreće. Želećeš da joj budeš što bliže. Ja ću ti kupiti cveće.
- Ja, ja bih tada prosto poludela od sreće! Ne mogu da zamislim da između neba i zemlje postoji nešto lepše od toga! Ja...
- Smiri se, smiri.... nemoj još poludeti moja mala Ofelijo. Bar ne još.
- A kako da ne budem luda? Ja sam luda, luda za tobom! "Log\off" mi je postala najmrskija reč na svetu, ona baca moju dušu u podrum i najavljuje smrt goru od smrti - neizdrživo vreme kad neću biti s tobom.
Tako sam očajna kada se rastajemo! Obećaj mi, obećaj da se od sada, od ovog trenutka nikada, nikada i nikada više nećemo rastajati!
Takva je bila Ana, takav sam bio ja. Nismo mogli jedno bez drugog. Nehotice mi je ovaj šejtan- personalac postao anđeo -čuvar. Navikao sam na ironije života, one mi nisu više ništa posebno. Da sam ja u Hamletovoj koži, Šekspirova knjiga bi bila dosadna. Sem možda onog dela o ljubavi. Imao sam mnogo žena i još više ljubavi ali nijedna nije bila kao Ana. Sve ostale žene naspram Anuške sijaju kao benzinske lampe spram najblistavije zvezde. Čoveče, zacopao sam se do ušiju.

u sledećem uzbudljivom nastavku:
Morao sam da se pojavim, ali nisam znao kako. Kako čovek uopšte može da uđe u kompjuter? Pod kompjuterom podrazumevam inter-net.

ISTINSKA LJUBAV ČOVEKA I ŽIVOTINJE! Čovek i medved, život i smrt!

Kapetan, filantrop, vitez srpske krajne, web warrior, svedok, zoolog, zavodnik, muzičar ... jednom rečju čovek koji će vas ostaviti bez daha! Dovoljno je reći samo šest slova....Dragan

PAHOMIJEV DNEVNIK! - Mračne strane dečjeg uma! (1)

Trinaestogodišnji vinograd je tonuo u purpurnu paricu nestašnog stida. Vremešni vrapčići su obletali staro lipino drvo koje je svojom velikom razgranatom krošnjom zaklanjalo iskričavo sedefasto nebo. Zora se sa svojim nevinim prvim zracima mangupski šunjala po manastirskoj avliji. Otac Agaton već je počeo svoj uobičajeni ritual sečenja mlade sočne trave osveštanim starinskim zlaćanim makazicama za nokte.
Umio sam se, ja Pahomije. Trebao je sir da nam dođe iz grada. To uglavnom donosi jorgandžija Mlađa, čovek srednjih godina i bez jednog oka. Mlađa je imao derana Milana koji mu je sa svojim malim masnim snežnim rukama boje slonovače pomagao oko istovara sirca. Milan je bio dete izbeglo sa Kosova, bez igde ikoga svoga. Mlađa ga je uzeo pod svoje jer nije mogao da ima decu zbog toga što ga žene nisu volele, a nisu ga volele zbog oka jer ga, kao što je već rečeno, nije imao. Kako ne bio bio usamljen i da bi ko nastavio njegov plemeniti jorgandžijski zanat, Mlađa je usvojio tada šećernoslatko odojče i dao mu ime Milan, zato što je beba tako puno volela da se miluje i štipka. Milan me je uvek nekako čudno iskosa pogledavao ispod svojih zlatnih medenih šiškica klikerastim ochima koje su bilo usko postavljene na mekoj dinjastoj glavici. Umeo je svoje gumenkaste prstiće vešto da koristi tako što bi ih zario duboko u meki procep tesnog mladog sira i tako ga uneo u naborane odaje manastirske porte. Njegove punačke nogice u soknicama su se tresle kao sandžačke pihtije dok je pažljivo i pohotno unosio teški beli sirac na bremeniti manastrski tronožac.

U sledećem nastavku ovog uzbudljivog feljtona očekuje vas : Pahomijev prvi susret sa najmračnijim ponorima dečjeg karaktera. Saznajte! Na šta su sve deca spremna. Skandal! Deca kao paraziti vašeg morala! Samo je nebo iznad nas, samo će Bog da nam sudi!

MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA! - feljton 7. deo

Glava 7 - Nebeski orao seksi sudbine

- Kaži mi, Ana, imaš li ti želja?
- Nekad sam ih imala...
- Sada nemaš? Šta ti se desilo?
- Ti si mi se desio. Nemam više želja, imam samo tebe.
- Šećeru, razumem te, i ja se ponekad tako osećam. Samo ponekad.

- Kako izlaziš na kraj sa tim?
- Kako? Kažem sebi da će sve biti okej. I sve bude okej.
- Ti si tako, tako.... pametan. Ne, ne, ti si tako mudar. Da, ti si mudar.
- Luče, nisam ja mudar. Mudre su reči. A ja sam prosto lud za rečima. Sanjam ih. A bolje bi bilo da nije tako. Želeo bih da budem nebeski orao i krstarim plavim prostranstvima. Sloboda.... I to je reč, ali to je i ono što želim. Razumeš?
- Mislim da te razumem... mislim da mi se nešto čudno dešava od kako sam te upoznala...
- I meni se to često čini, ali čovek nauči.
-... nekako sam počela da se menjam uz tebe. A da nisam ni sama primetila kada, poželela sam da budem bolja osoba. Eto to je moja želja! Prva u životu, i ti si mi je poklonio. Hvala ti.
- Nema na čemu, luče.
- Znaš, nisam popušila nijedan džoint trave od kako sam te upoznala?
- Ja nikoga ne mrzim. Takav sam čovek. Droga je glupost.
- Kolika, to sam tek sada shvatila. Moje drugarice iz londonske mreže su počele da me ismevaju što neć sa njima da se drogiram. Ali meni više nije stalo. Sada znam da su bezveze. I umesto da plačem ja sam uzbuđena.
- I ja plačem kad sam uzbuđen. Tako je prijatnije. Mada su nas vaspitlali u mačo- man fazonu, po ugledu na najveću muškarčinu mog detinjstva - kaubojca Džona Vejna, uvek sam bio liberalan. Ali nikada nisam plakao. Nikada ni za čim nisam žalio. Jednog letnjeg popodneva u Sarajevu nosio sam svom teči Momčilu vrč pun belog mleka. Bio sam mali, ali sam vrč, kao i odrasli, nosio na glavi, pridržavajući ga jednom rukom. To mleko, sam ja, deran, izmuzao svojim sarajevskim prstićima želeći da nešto lepo učinim za svog teču koji je tako rano postao udovac. Žena mu je poginula. Stalo mi je da bude srećan. I tačno na trgu gde se nekada nalazio hotel Moskva vidim ja gradskog mangupa i džeka Pegija kako mi prilazi sa zlokobnim kezom na licu. Nikada ga nisam voleo. Osim jedanput, ali to je teška priča. Stao je ispred mene, onako visok i plećat i, smeškajući se, pomilova me. Videli su se svi njegovi pravilni beli zubi. -Gde to nosiš ?- upita me. -Svom teči - odgovorio sam. Na to on iskrivi lice u neprirodnu grimasu prezrivo i zlurado viknuvši: -Teča ti u gaćama! Aaaaa!- i jednim zamahom on obori vrč sa moje glave. Mleko je obojilo u belo kamenu kaldrmu. Konj u daljini je zanjištao, jedna gospođa se prekrstila, ali niko ništa nije uradio. Sve se nastavilo svojim tokom, kao da nikad nije bilo mleka. Tako i ja. I od tog dana ni za čim nikad nisam žalio.

U sledećem nastavku ove uzbudljive romanse Momo i Aurora Magazin vam donose:
- Vau....Ti si magičan kao neka čarobna knjiga!

-Ja sam jedna velika stara knjiga koja rađa druge knjige, večno umirući u porođajnim bolovima.

FRAJER MESECA! Gospodin Aligrudić

Sanjar... Još uvek sanja...
Čovek koji živi život sa velikim Ž....

MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA! feljton 6.deo

Glava 6 - Kompijuterski seksi momenat

Logovao sam se u autserversku poziciju i ukucao reči koje su mi prve pale na pamet, koje mi često iskrsavaju u trenucima dremljive dokolice, ali i u trenucima žestoke art inkubacije: Girls. Pojavio se ogroman spisak na ekranu, dugačak kao zemljina kugla. Između stranih ženskih imena kao što su Greta, Merlin, Džulija, Melani, Odri, Tom, Henri, Ibzen i Nikolo, naišao sam na ime Ana. Ime sa tradicijom i identitetom. Ja sam jedan od onih ljudi koji dobro znaju da mu je, ipak, dom tamo gde i ime. Robert. Ulogovao sam činč da bih razgovarao sa tom mladom damom pod već pomentim imenom Ana. Anči. Sedeo sam pred kompjuterom sa svešću da me samo nekoliko sekundi deli od Aninog uma. Kakva li je da mi je znati? Da samo mogu osetiti to što ona nosi.Već osećam miris zore u boji njene kose, koju ne znam, nemam, ali ipak imam. Predosećam. Došao je trenutak. Još dva deci Dartanjanja.

Znojavi dlanovi. Treperav pogled. Iščekivanje.
- Ćao grandžeru, a kakvo ti je to smešno prezime? Da li pušiš marihuanu?- Odmah mi se smračilo, ona ne zna da ja više ne volim drogu. Mrzim kad osetim taj gadni miris droge.
- Mala, slušaj mene, ne treba ti fiks da bi izgledala naj.
- A kako to izgledaju ljudi koji ne puše marihuanu? Ovde na zapadu svi puše džokavac (prim.ur,droga).
- Ne znam za ostale, ali ja izgledam neiskvareno lepo.
- Osećam da ti verujem. Zato i patim.
- Patnja je samo reč ispisana na zidu.
- Ti si čudan... nisi kao ostali. Kladim se da nemaš čak ni džojstik u svom kompjuteru.
- Pustimo se sada mašina...pričaj mi o sebi.
I tu se priča nastavila. Imala je petnaest godina i devetnaest mega. Živela je u gradu eona u londonskoj inter-net mreži.
Materijalno nije postojala, već samo moralno- elektronski. Koji paradoks. Bila je jedna od onih eona, da budem tačniji pro-grama koji su uspeli da se otrgnu od mreže i da kao slobodne eonske jedinice samosvesno jedre digitalnim cestama kao crvenocrne bubamare na zastavama, koje su vijorile nad olimpijskim gradom u Sarajevu i gledale s ponosom i čežnjom odsjaje u plavetnilu panonskog mora. Kakvo je to more bilo. Još dok su prepotopski balvanovi leteli nad balkanskom krčmom. To more više ne postoji. Verujte, ni meni nije bilo jasno qe pasa, tj šta se dešava, o čemu se radi. Kako to da postoje nematerijalne duše, da li je zabluda ono što su učili našu generaciju. Ja više nemam svoju generaciju. Šta ja sad da mislim? Gde je sada čestiti Agaton, da mi odgovor svoj da.

u sledećem nastavku:
- Znaš, nisam popušila nijedan džoint trave od kako sam te upoznala?
- Ja nikoga ne mrzim. Takav sam čovek. Droga je glupost.

I CIGANI SU ROMI !

Skandal! Možda prejaka reč, ali vrlo jasno opisuje ono što se dešava već vekovima! Možda ovaj tekst neće biti tog kalibra da prodre u vašu svest, ali će bar pokušati da zakuca na slepoočnicu vašeg uma. A ono što bi najviše voleli jeste da vam ovaj informativni metak prospe creva razuma po beloj postelji istine. Svi smo čuli za Rome. Negde smo ih videli kako prose, kako duvaju lepak, jašu konje. Gledali smo serije i čitali pesme o njima. Ali jednu stvar nismo uradili - nismo ih istinski zavoleli. Higijena? To nije nikakav problem. Mi ih nismo zavoleli suštinski, nismo ih zavoleli kao ljude. Što oni i pored svega, stvarno istinski jesu. Oni dišu isti vazduh koji i mi dišemo - mozda zagađeniji ali isti. Oni možda jedu istu hranu kao mi kad imaju dovoljno novca, ali sve to nije bitno bitno je da su Romi ipak nešto što nama treba da znači više !

Verovatno se pitate kakva je ovo frapantna informacija koju treba da saznate. Samo polako, pratite vaš i naš Aurora magazin. Već za koji minut, ova informacija ce biti pred vašim očima. Jer vi to zaslužujete!

FRAJER MESECA - MARŠIĆANIN

MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA! feljton 5. deo

Glava 5 - Boem na kapijama digitalnog pakla

Ali reči su se pretvorile u borbu. Dodirnuo sam mu koleno kako bih mu vratio samopouzdanje. Osetio sam njegovu vatru.

- Kumašine, silo, maheru, ti znaš šta je dobro i šta prolazi, reci mi za koju kintu ovaj personalac može da se šanira?

- Daj da bacim pogled- rekao je kum, pesnik i diplomirani inžinjer digitalne kompjuteristike, koji je u jednom u kolosalnom amfiteatru pri holandskom Kraljevskom univerzitetu, držao nezaboravno predavanje o srpskoj tradiciji i slovenskom talentu za nove tehnologije, kome je prisustvao i sam holandski kralj Gustav.
Kum je kao panter spartanac sa napetim, još uvek zategnutim grudima, snagom svojih prstiju koji su tipkali brzinom košave pokušavao da pripitomi modernog šejtana-personalca.
-Kume, nećeš moći da prodaš ovo čudo- zaključio je tužno- Ovo čudo ima "Log/off-ink/serpent" virus zaštitu.
Ali mozeš ti da ga koristiš. Na te reči oblio me hladan znoj. Cimno sam još dva vinjaka, uzeo personalac pod svoju vindjaknu i poljubio kuma. Obrazi i usne su mu još bridele dok sam se užurbanim i pijanim pokretima penjao uz skadarlijsku kaldrmu koju je nežno golicala lucidna mesečina.
Ključ. Brava. Neskafa. Štafelaj. Stara "Oliveta" moja, čuvena pisaća sprava.
S nogu tamanim pola litre vinjaka, sedam za sto i posmatram "Olivetu". Oliveta, ne mogu više. Gde su sada oni dani kada sam zajedno sa Oljom Ivanjicki čeznuo za smislom življenja po sebi uz litru konjaka "Dartanjan", koji su svojevremeno pili u doba raskalašnog srednjovekovnog bluda monasi dominikanci. Olja je tada bila hip, a ja sam bio mlad. Dovoljno mlad. A danas ni ja ni Oliveta nismo baš mladi. Svestan sam da sam ipak gradska faca. Ali šta to znači nikad neću saznati. Možda će me neki novi klinci shvatiti, ako ih uopšte bude. A u stvari nisam mislio na klince. Kapirate, frajeri?
Zasijao je supersonični ekran personalca kome sam pružio utočište u mom toplom ateljeu, iz koga miris boeme nikad neće ispariti. Pojavilo se elektronsko polje desktopa na monitoru. Tu smo, znači. Slistio sam još jednu punu čašu od tri decilitra čistog Dartanjana pomešanog sa suzama večnosti - maslinovo ulje, shvatate. Nikad me nije interesovalo da kompjuter koristim u neke svrhe za koje ne treba da se koristi. Tačnije, nikada me nije interesovalo da ga koristim uopšte. Veštim hakerisanjem slomio sam sistem računarskog libida i uspeo da uđem u paukovu mrežu sadašnjosti, a pomalo i budućnosti - internet, isto kao što sam svojevremeno upadao u diskoteku 54 u velikoj jabuci, Prva avenija-broj 54. Broj 54, to me podseća na ona pedeset i četiri dečaka. Krekovao sam sistem zaštitu virusnog karaktera koji onemogućava ulazak u elitističku mrežu sadašnjeg novog sistema, takozvanog inter-neta. Ali ja ne mogu nikog da mrzim. Tako ne mogu da mrzim ni te ljude što upravljaju. Orvel, Orvel, gde si sada da vidiš ovo ludilo. Odjedared su se na monitoru zasijale sve boje sveta- od bele do crvene. Koji fleš, mangupe. Bela kao nebo, crvena kao skorena krv na čelu ruskog studenta za vreme oktobarske revolucije 1917 godine. E Žukovski, Žukovski, kraljevski gardisto, borcu za tradiciju slovenske viljuške i karpatskog mleka. E da si tu pored mene, da te osetim, odmah bih znao nesreću da predosetim. E, Patrik, Patrik jesi li i dalje onoliko besan kao što ti je prezime. Beson, lepo prezime. E Anaksimandre, Anaksimandre, gde ti je sada suština svega, gde ti je sada aperion večnosti, kud se denuo Platonov svet ideja, Ofelija, Orhideja... svet ideja? E, Tesla, brate rođeni, gde si sada da vidiš kako ti dušmani troše struju iz srca? Ovo su bile reči oca Mitrofana koji se svojevremeno na vespi svojih misli vratio iz suncem obasjane svetigore- svetog Stefana prvorođenog. Istog onog svetog Stefana ispod koga plivaju ostaci turističkih ogrizaka voća, smokvi i lubenica, a paradajza nema. Paradajz je najslađi kada se njime gađaju cigani.

u sledećem uzbudljivom seksi nastavku:
-Ćao grandžeru, a kakvo ti je to smešno prezime? Da li pušiš marihuanu?
Odmah mi se smračilo, ona ne zna da ja više ne volim drogu. Mrzim kad osetim taj gadni miris droge.
-Mala, slušaj mene, ne treba ti fiks da bi izgledala naj.
- A kako to izgledaju ljudi koji ne puše marihuanu? Ovde na zapadu svi puše džokavac (prim.ur,droga).

Ne zatvarajte oči pred problemima SLEPE DECE !

Očigledno je da samo retke opštine Beograda pružaju luksuz postojanja škole za slepu decu, a i te škole koje postoje su u očajničkoj potrebi za novim sredstvima - inače skupe knjige su retke i dotrajale, nastavnički kadar radi za minimalac- isto kao skupljači kartona (Romi), školske užine su siromašne - a ponekad i izostaju.

Poneki gube iz vida da je država u tranziciji, i može da prođe još dosta vremena pre nego što neko uoči kome je potrebna pomoć. Još dosta vremena koje mi nemamo.
Dosta smo tapkali u mraku. Moramo stvari da iznesemo na videlo, moramo videti šta je u fokusu i ne smemo zatvarati oči pred činjenicama. Potrebna je akcija, i to odmah.
Srećom, postoji metod koje može rešiti većinu finansijskih problema školskih ustanova za slepu decu! Već sad je jasno vidljivo da je ovaj metod apsolutno fenomenalno rešenje!
Ioako oskudevaju skoro u svemu, škole za slepe ipak poseduju jednu dragocenost, a to su same prostorije ustanove. Ako bi se prostor škole za slepu decu iznajmlljivao vlasnicima diskoteka, kafića ili sportskih kladionica, ostvarivala bi se velika novčana dobit, kojom bi se nabavljala sva potrebna sredstva za nastavu. Međutim, u vidokrugu se nazire očigledno pitanje - ukoliko su prostorije škole iznajmljene, gde će se održavati nastava?
Odgovor je jednostavan i dalekovid: Noću, u regularnim ekonomično-zamračenim školama, koja su danju ispunjena decom koja vide! Šta je mladom čoveku promena bioritma ... svi se još sećamo festivala EXIT gde su mladi u mraku i uz nesnosnu muziku čekali zoru, a čak je većina njih imala regularan vid (nisu bili slepi).
Sa jedne strane bi se dobio novac od iznajmljivanja prostorija, a sa druge strane uštedom električne energije, što bi bilo i više nego dovoljno da se nabavlja sav potreban školski materijal, motiviše nastavnički kadar, i uvede zdrava ishrana sa puno vitamina i šargarepe.
Od viška novca, deca bi mogla da se vode na razne stimulativne vannastavne aktivnosti kao što su mnogobrojni koncerti duhovne muzike, predavanja Srpske akademije nauka i umetnosti, odlazak na Divčibare van sezone, obilazak manastira, i sl.
Time bismo bili za jedan korak bliže efikasnoj integraciji slabovide i slepe dece u našu zajednicu, pružajući im ono što svakako zaslužuju - normalno detinjstvo i uzbudljivo odrastanje.

DIGITALNA ANA! MOMO KAPOR! feljton 4. deo

Glava - 4
Dva jelena i jedan kum

- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.
- Kume, možda ti nikad do sada nisam rekao- zadrhtao mi je glas poput labuda- ti si jedan od jedinih ljudi, tih specifičnih čuvara duha koji zajedno sa mnom i još nekim prokletim amigosima, božijim ljudima, čuvaš svetle kapije zdravog razuma i stare gradske priče.
Kum je, prvi put u svom veku, briznuo u plač, kao mali dečkić što je nekad bio i veselo nosio fes po sarajevskim ulicama.
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...
- Znam, kume...
- Ti si jedan od onih...znaš ti dobro!
- Znam!
- Na slabosti mi oprosti, ovaj svet je surov! - jecao je kum - reči su se pretvorile u borbu...
- Znam, zato tebe zovem da ne skitam- proključalo je u meni ono retko osećanje kojem su mnogi savski alasi pokušavali da daju ime u momentima kada se riba hvata za mamac. To je ono osećanje kad vam igra u stomaku.
- Ni reči više!- uzviknuo je kum- "Dva jelena"!
Za one koji ne znaju, to je značilo: čeka me još jedan mamurni uranak
Dva jelena, taj poznati ukus stare skadarlijske boeme. Moja čula treptaše kao izmaglica kosovskih božura u bakarnom sutonu večitog vrtloga radosti i osecanja. Konobari su dobro znali svoj posao. Zujali su oko stolova kao drevni svici zujalice oko mitoloških gazimestanskih plamenova. Paznju su mi privlačile njihove svetle bluze sa tragovima pitkih ženskih karmina.U noći kovitlaca te iste svetle košulje, svetionici boeme, podsećaju na iste one bludne žene Pariza, Rima i Tokija. Te pariske damice, te sitne patkice što su poput galebova skakutale kao listići sa grane stogodišnjeg hrasta čiji listovi često znaju da se pocepaju, a neretko i da puknu. Lampioni, gusta magla, otkucaji srca gigantskog časovnika, Biljanin gest užasa kada ostane bez cigareta, kip slobode, govorničko nadmetanje sa studentima filosofije,krvave košulje i par dolara u džepu - sve me to podseća na Pariz sa kojim sam se svojevremeno gipko ufuravao u "new age" estetiku velikodušnog hedonizma i opšte srece.
Noć je bila fenomenalna. Veče mi se smešilo kao osmeh Desanke Maksimović. Pamtim Desin setni pogled u očima boje sleza. Blistao je kristal u koji su mi natočili orijentalni nektar "Ziro".
Kumašin je sedeo prekoputa mene. Sijao je kao večiti plamen.
- Kume, kako se osećaš u ovo pustinjsko vreme?- upitao sam ga radoznalo.
Kum nije odgovarao, samo je gledao u natočeni "Ziro" u čaši.
- Kume...-dodirnuo sam ga prijateljski po ruci.
-Cela naša garda je već odavno otišla na put bez povratne karte "Orient-expressa" sa dodirom smrti- smrtno ozbiljno je iscedio reči.
- Pa kume.... pa, stvarno...- bio sam žoniran.
-Nema više zezanja, sad samo nas zezaju...
-Kume, kumčiću... prošao sam prstima kroz njegovu retku kosu što mu se slivala niz čelo i potapšao ga po njegovim još uvek bucmastim obrazima.-Znaš da ne volim kad se tako ponašaš.
-Uvek si bio tako slobodan.
-Znam ja najbolje...
-Frajeru-osmehnuo mi se.
-Macane sa kaldrme, ti znaš da će jednog od sledećih puta to biti naj!- i ja sam se osmehnuo. Dugo smo se gledali. Primetio sam njegov mladež ispod donje usne i taj šmekerski prorez izmedju sekutića. Gledali smo se kroz suze i smeh. Imao je smeh anđela. Ja sam uvek bio mlad duhom a on uvek nešto mlađi telom. Još mu u očima vidim srne u zbegu iz zapaljenog grada Sarajeva, grada njegove mladosti u kome su se održavale Zimske olimpijske igre. Još je čuveni Heraklit rekao da čovek koji uništi mesto sportskog nadmetanja zaslužuje Božije prokletstvo isto kao što je Vuk Branković posle veleizdaje doživeo prokletstvo da mu se deca rode bez prstiju, što mi je pričala čestita starica i mistik baba Smiljana sa planina Prokletija, između čijih strmih vrhova krstare beloglavi orlovi belušani, poslednji čuvari izgubljenog morala u ovom ludilu. Ludilo, to je mogla biti dobra reč. Ali reči su se pretvorile u borbu. Dodirnuo sam mu koleno kako bih mu vratio samopouzdanje. Osetio sam njegovu vatru.

u sledecem broju:

Kumašine, silo, maheru, ti znaš šta je dobro i šta prolazi, reci mi za koju kintu ovaj personalac može da se šanira?..........Gde su sada oni dani kada sam zajedno sa Oljom Ivanjicki čeznuo za smislom življenja po sebi uz litru konjaka "Dartanjan"

KOSOVO I EKSTAZI ! Zoran Šami- Podivljali Hercegnovski Kurt Kobejn. BRŽI OD ŽIVOTA!

Šami se znojio ko kurva u crkvi! U skupštini se održavala još jedna u nizu rasprava o Kosovu! Šami je znao da Kosovo ne može da prođe bez dve tablete čistog Ekstazija. U toaletu Republičkog parlamenta zgutao je dva micubišija, sasuo tri deci absinta i natapkao tetku kako bi ubrizgao pola grama horsa razblaženog sa Hemofarm multivitaminom. Besan kao mali Knindža kad mu pale selo, Šami je nasrnuo na Ivanu Dulić Marković u hodniku parlamenta. Izvadio je svoj polni organi i krenuo da balavi po njenom vratu. Sirota Marković je počela da mumla, plače, slini, a zatim je dobila epi-napad pokušavajući da ga odgurne ali on je počeo još više da stenje...pošto su ih razdvojili, Šami joj je dobacio: Ćeraćemo se još!

Ovo nas uopšte ne čudi kada se setimo Šamija i Maršićanina koji su ' 92. u prepunom hercegnovskom klubu "Pozorište" lozom zalivali svoje modre i izbodene vene, pevajući zajedno: Ostalo je još samo par godina za nas!

Posle ovog nemilog događaja ova dva desperadosa su viđeni kako obijaju apoteku i beže sa dve kese trodona, a trag im nestaje u pravcu Admiral plaže gde su naknadno viđeni kako, cepajući jedan drugom odeću, k'o od majke rođeni i pod svetlošću mesečine, preplilavaju do Rosa gde se održavao prvi Tehnokratija parti. Tu je Šami žedan krvi i besan zbog Vukovara posisao četvrt esida, zaleteo se i skočivši udario svojevrsni maj-geri dugokosom Dušanu Kaličaninu koji je upravo menjao video kasete u svom mladalačkom VJ zanosu. Iz ovakve bezizlazne situacije, gde smo mogli da vidimo dva srpska parlametarca kako goli đuskaju uz monotone trens ritmove i svako malo štrckaju popers po svojim genitalijama, moglo je da ih izvuče samo čudo. Čudo se i desilo. Odjednom, u gumenom gliseru došao je glavom i bradom - Filaret, sa pet Arkanovih tigrova i odveo ova dva zabludela vagabunda na Ostrog da se skinu sa igle....

Pet meseci na metadonima, tamnjanu i svinjetini, Šami je pročistio svoju dušu i ponovo našavši Boga, završio tri keta skanka i autostopom došao u Beograd tačno na Srpsku novu godinu - 93....

DIGITALNA ANA ! MOMO KAPOR ! feljton 3. deo

Glava 3 - Sećanja na jevrejčicu

Trčao sam zemunskom kaldrmom sa šejtanom pod miškom, kompjuterom-personalcem. Šta bi sad rekao otac Agaton sa Svete Gore, da vidi kako đavola nosim pod kaputom? Da li bi svoj svetački umor sa čela obrisao svojim skutom?

Vrati se, bludni sine, Dunav je još blizu. Učinilo mi se kao da me je Bog kroz mog vernog psa Arčija gledao besno zakrvavljenim očima stafordskog terijera, iako znam da ni Bog, ni životinje, ni deca ne mogu da mrze.
Stigoh najzad na prag svog ateljea, polusvestan i grešan kao Tatarin koji pali rusko selo uz zlosutni miris smole, koja će samo potpomoći vatri da zlokobno mazi ono što je ruski seljak milenijumima stvarao. A šta su milenijumi naspram pravoslavnih fresaka u sibirskim manastirima? Pre tačno dvadeset godina, od svog Kumašina, svog jedinog kuma na čije rame bi mogao da se oslonim, dobio sam divnu staru ikonu svete Petke, iste one svete Petke čije ime nosi crkva na Kališu kraj koje sam prvi put razmenjaivao utiske o životu i artu sa Bebom Lonča (sećate se Bebe?). Kakva žena-avion, što je znala na vespi da prošara ceo grad i obavije ga u uzbuđujući miris jorgovana. Dečaci su često znali na biciklima marke "Torpedo" da prate njenu turu od crvenog krsta do Zvezdinog terena na Kališu.
Odjednom, ovu vatrenu bujicu misli gasi čokoladni miris toplog napuljskog espresa. Moja žena je otišla na bridz kod Tatjane Kuznjecov, ćerke ruskog emigranta jevrejskog porekla Sergeja Kuznjecova, koji je, pred naletom oktobarskog ludila u Moskvi, pobegao na sam jug negdašnjeg panonskog mora (u Pančevo). Uvek kad sam kao klinčez kraj čuburske česme razmišljao o njemu govorio bih:"bravo, majstore"! Bravo, majstore, što si iznedrio takvu kćerku. Bila je jedna od mojih prvih ljubavi. Još se sećam kako sam vikao reči šećernoslatke i bezbožno smele za vlakom koji je odvodio moju malu Jevrejčicu, Tatjanu, Tanjušku na radnu akciju "Sarajevo-Karlovci-Maribor". Svet je gledala sanjivim očima. Ta starozavetna ruskinjica jevrejke viteške krvi.
Srce si mi ukrala, ti đavole mali. Mama joj je uvek branila da se viđa sa mnom. Trag sam joj izgubio kada je postala studentkinja. Jedino čega se sećam je Rajićeva ulica, mislim da je u pitanju bila likovna akademija. Nazvao sam telefonom svog dobrog kuma, jedinu sigurnu luku u ovom nemirnom životu prekrivenom koprenom od svile nemira. On je jedna od onih nežnih duša što su istrebljene u ovom gradu zaraženom tehnološkom manijom samouništenja. Nikada za života nije rekao svojoj ženi da je voli, ali zato, alal mu vera, nikada je nije ni ošamario. Čuo se njegov baršunasti bariton sa druge strane žice:
- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.

u sledećem nastavku ovog uzbudljivog feljtona sledi:
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...

KO JE OVDE NEVERAN KOME ? POVEZANOST VLADIMIRA BEBE POPOVIĆA SA NEVERNIM BEBAMA !?

Sigurno se pitate kako vam to ranije nije palo na pamet! Toliko slušate taj bend, volite njihove tekstove i originalnu autorsku muziku, simpatišete članove benda, pratite njihovu turneju, uzimate ih kao uzor u modnom, sociološkom i lifestyle aspektu a nikad se niste zapitali šta se krije iza toga. Da li su vam Neverne bebe možda bile neverne?
Kako to da se Vladimir Popović popularno naziva Beba isto kao i ovaj renomirani sastav iz Valjeva? Slučajnost? Čisto ćete posumljati ako saznate sledeće činjenice!
Zainteresovani? Zaintrigirani? Onda ostanite uz vaš i naš omiljeni magazin Aurora jer svakog momenta ćemo objaviti ovu senzacionalnu istinu koja će u temelju uzdrmati srpsku stvarnost i duboko promeniti tok kolektivne svesti!
Ostanite uz nas! Aurora je uvek za korak ispred!

MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA! feljton 2. deo

Glava 2 - Digitalni danak u krvi

Miris Gardoš kule vratio mi je sva ova sećanja. Oprostite ako sam bio setan. Pas me je trgnuo svojim melodičnim lavežom. Arči, pas zavodnik, nekada lični pas treće žandarmerijske garde sa Palasa, a sad moj čuveni pajtos.
Što laješ? Da nisi video neku skrivenu i uvek drugačiju gerlu? Ali mališa je lajao u pravcu žbunja u podnožiju kule Gardoš. Lavež je postao nesnosan mojim čulima naviknutim na melanholične sonete kafanskih violina.
Za ime Boga, šta se to deshava? Pogledao sam u žbunje i imao sam šta da vidim.
Moja najveća noćna mora.
Izmedju orošenog maslinastog lišća ležalo je prokletstvo modernog doba- nemilosrdni krvnik i golja, Juda budućnosti; navodno digitalno čudo koje je poslalo na memljive tavane staru evropsku brojanicu uz pomoć koje smo mi, klinčarija, učili matiš kraj Makiša. Taj digitalni danak u krvi koji je navodno sastavljen od jedinica i nula i sličnih fazončića zurio je u mene svojim supersoničnim okom. Bio je to kompjuter najnovije vrste. I pored sve mučnine koje sam osećao prema tom globalističkom oružju novog svetskog poretka, nisam smeo sa uma da je to jedna vrlo skupa igračkica nad kojim sline balava deca i šljakeri bez osećaja za moralni poredak stvari. Da li da je nosim kući? Ma, oladi frajeru, šta će ti taj ukleti predmet mediokritetskog prestiža koji može doneti samo glavobolje?
Onda se setih: prodaću ovo i palim u Rio. Minibusom do Pešte,"British airways"-prva klasa, Pešta-London-Rio. Kakav trougao, baćo. Ostaće mi i novac da kupim igračke koje će oplemeniti kuću u kojoj žive moji slatki anđelčići, dečica mog pokojnog brata . A mojoj gospođi, pregršt pariskih mimoza. Mimoze, mimoze, mimoze - tu sintagmu čujem svaki put kada prođem ispred narodnog pozorišta pred kojim kao čuvari sede elegantno popunjene rumene cvećarice .To sam takodje čuo kada sam poslednji put išao u Narodno i gledao "Idiota", gde je maestralnu ulogu ostvarila predivna beogradska ruža Ivana, Jelenina ćerka. To je jedna plemenita plemićka porodica čije oči plaču bisere, a kroz vene teče plava "oxfordska" krv.
Ime porodice počinje na slovo Ž. Ž kao život.
Takav je život.
u sledećem nastavku:
Nikada za života nije rekao svojoj ženi da je voli, ali zato, alal mu vera, nikada je nije ni ošamario.

DEKI MIHAJLOV - FRAJER MESECA

KOKAIN I PRAVOSLAVLJE ! ZORAN ŠAMI - EKSEL ROUZ SRPSKE POLITIČKE STVARNOSTI !

Jao što sam se puko! To su bile Šamijeve reči pred ulazak u prepun beogradski omladinski klub Plastik! Nakon što je plesao na VIP podijumu u DSS separeu, koji simbolično nosi ime pokojnog akademika Nikole Miloševića, Šami je poput Arkanovog tigra preuzeo DJ pult, povukao lajn čistog horsa i rekao Ovaj grad je nekad bio veliki! Shvativši težinu svoje izjave nastavio je govor na svom diplomatskom engleskom uz laburističku tehno uzrečicu: EVERYBODY IS IN THE HOUSE!
Posle toga Šami je viđen go do pojasa u Mintu kako šmrce kokain sa grudi Biljane Cincarević dok u pozadini ide letnji hit Ben Benasija Satisfekšn! Šamiju ni ovo nije bilo dovoljno pa je uzeo spid i krek (koji mu je Aleksandar Vulin doneo iz Amsterdama!) i uključio se u after aur brejk dens čil orgiju koja se odigrala u prolazu između Minta i Plastika.
Posle prijema kod Patrijarha sutradan ujutru, Šami je završio pola keta skanka i otišao na krov, još neprivatizovanog Bigza, gde je overio od istoimene droge i tu mu se gubi trag. Sutradan ujutru u lokvi krvi ispred Tašmajdanskog BONAFIDESA, Šami je dočekao zoru!! Potom mu se pridružio izvestan ministar iz Vlade čije ime nećemo otkrivati, ali ćemo vam zagolicati maštu njegovim inicijalima V.I.
Velja ga je odveo na Banjalučki ćevap gde su uzeli po pola kartončića esida a posle se skrasili na Egzilu gde su kao kao mitološki Narcis razgovarali sa svojim odrazima u vodi!
Nastaviće se! U sledećem nastavku: Šami-Morison!

KREK ! Sve više mladih ljudi je na KREKU ! Pogledajte ovu potresnu fotografiju ... jedna slika govori više nego 10.000 reči !

Uticaj pobede Marije Šerifović na Eurosongu na jačanje četničkog pokreta u Srbiji !

Velika tema koja nikog ne ostavlja ravnodušnim! Da li je slučajnost što je četnički pokret toliko ojačao od Marijine pobede? Da li je to povezano sa njenim porodičnim stablom? Koliko je četnički lobi uticao na pobedu? Zašto baš MOLITVA? Za koga je ta MOLITVA? Da li je istina da je tekst molitve napisao lično Draža Mihajlović dok je bio u pritvoru pred pogubljenje? Da li je istina da je Čiča Draža svoju molitvu posvetio Bogu ili je možda imao nastrane emotivne ambicije prema osobi istog pola ? Odgovore na ova i još mnoga druga pitanja nađite uskoro na ovoj web stranici, u našem i vašem omiljenom AURORA magazinu!

KONAČNO REŠENJE ROMSKOG PITANJA ! JEDNAKOST ZA JEDNAKE - NEJEDNAKOST ZA NEJEDNAKE !

Duboko potreseni patnjom romskog entiteta, redakcija AURORA magazina u saradnji sa bliskim saradnicima magazina i Republičkim fondom za socijalnu inicijativu i ostala pitanja, je odlučila da pokrene svesrpsku debatu na ovu bolnu ali ipak sveprisutnu temu.
Koliko vam se samo puta desilo da vam neki mali umazani Rom traži dinar ili nešto da jede? Koliko puta ste ispred Crkve Svetog Marka dali dinar nekoj ubogoj romskoj starici koja vas je onako uplakana molila za milost božju? Takve stvari ne treba da se dešavaju u 21.veku. Moramo stati na put celoj ovoj agoniji! Zar ne bi bilo lepše da vaš novac bude samo vaš, da ne morate da ga nikom dajete, pogotovu ako taj neko ne čini ništa korisno s tim novcem.
Da ne bude zablude Romi su divan narod, talentovan, plemenit i hrabar. Tamna koža i crni konji su njihovo obeležje! Ali istini za volju, da li vam se nekad desilo, bilo kad, da je neki Rom od vaših para otišao da kupi slikarsko platno ili glinu za vajanje? Mislite o tome.
"Ova debata treba da bude zasnovana na humanističkoj etici koja počiva na egalitarnom i individualističkom shvatanju pravde u praksi, na kojima je utemeljena čitava naša zapadna civilizacija iz koje izviru sve etičke teorije koje je stimulišu" Vojislav Koštunica, 17.07 2007 , izjava data AURORA MAGAZINU povodom pokretanja već pomenute inicijative.
Sve ste čuli, sve ste videli dajte vaš komentar. Pritisnite dugme comments ispod ovoga teksta i ukucajte preko tastature vaš pisani komentar... i zapamtite:
JEDNAKOST ZA JEDNAKE - NEJEDNAKOST ZA NEJEDNAKE!

SENZUALNO ! Samo za AURORU - Najnovija kratka priča "HULIO" poznate domaće književnice ANABELE BASALO !

Hulio je bio iz Španije. Hulio... Kakav je muškarac bio taj Španac! Kada je Bog delio ramena ljudima, Hulio mora da je dva puta stao u red! Imao je snažne dugačke ruke, potpuno gole, bez dlaka, i oči su mi bile samo malo više približene - to mu je davalo uvek zamišljen izraz lica. Hulio je lepo govorio engleski, uvek je znao kako da postupa sa damama i uvek je imao cigaretu u ustima. Taj čovek je znao da legne u krevet sa zapaljenom cigaretom među usnulim usnama; ali znao je taj šta radi - svaki put bi cigaretu završio u snu, izbacio poslednji dim i uredno je ugasio u pepeljaru kraj kreveta. Naš krevet je bio veliki i prostran, baš kao i Hulio. Kada je bio mali, Hulio je zajedno sa svojim mlađim bratom trenirao fudbal. Ali na jednom treningu, Hulio se saplete o loptu, pade i slomi oba nožna zgloba. To je, naravno, značilo kraj Huliovoj fudbalskoj karijeri, bar tako su svi mislili. Oh, kako im je on pokazao!

Vratio se na teren jači i snažniji nego ikada, ponovo počeo da pobeđuje i za nepunih godinu dana je osvojio Kup Španije. Naravno, Hulia to nije moglo zadovoljiti, on je uvek hteo više, možda zato što u suštini nikada nije voleo nikoga sem samoga sebe, a možda zato što je imao onaj žar u očima.

Hulio me je naučio da plešem, da se smešim psima, i nemojte se smejati - kako da kuvam. Možda bi se moglo reći da sam pre njega bila osrednje loša kuvarica, ali taj čovek me je pretvorio u majstora. Hulio je bio majstor. Ako bi čuo da je negde na krovu pukao crep, eto njega sa čekićem i ekserima u ustima, ako bi video i najmanju, najbeznačajniju fleku na našim tapetama - Hulio bi skočio da je obriše, ako bi - bilo šta -eto njega spremnog: visokog kolosa crnih obrva u kecelji, sa testerom u rukama, olovkom iza uva.

Voleo je svoju zemlju. Govorio je da je Španija bila uzor Bogu kada je stvarao Raj, i bogami, ne možete mirne duše reći da nije u pravu. Španija - to je magija, zanosne žene u crvenim haljinama, matadori, slano more, sirevi i vina. Hulio je prvo morao da upozna svoju zemlju da bi shvatio sebe. Odrastao je u mnogobrojnoj siromašnoj porodici u predgrađu Madrida. Od petnaestoro dece on je bio najstariji. To je za njega bilo prokletstvo sa jedne strane, a teret sa druge strane. Uvek se ta podvojenost prelamala u njegovoj ličnosti, i kada biste ga nekada pogledali u svetlosti sveće, mogli biste se zakleti da je to drugi čovek. Hulio je igrao karte koje su mu podeljene i zaposlio se u cementari u kojoj je radio šesnaest časova dnevno ne bi li izdržavao svoju veliku porodicu. Uveče, posle napornog posla koji se sastojao od kopanja cementa lopatom, Hulio bi se istuširao, obukao svoje sjajne cipele od crne kože i klisnuo u bleštave svetlosti Madrida. Tada je u gradu držao večernje tečajeve plesa i kopao rečima i pokretima dublje nego što može lopatom - pravo do srži ženskih srdaca. Žene su bile lude za Huliom, a muškarci su sa grčem na usnama izgovarali njegovo ime - ali se uvek moglo uloviti skriveno divljene u njihovim očima. Istina je da su ga svi voleli. Svako ko bi ga sreo, odmah bi ga zavoleo. Tako je Hulio došao tamo gde je došao. Najzad, Hulio je ostvario svoj dečački san - uspeo je.

Ja zapravo nikada nisam upoznala Hulia. Mislim da niko nikada nije upoznao Hulia. Mi biramo da on postoji, ali mi ne želimo stvarnost, mi uvek bežimo od nje. I nije li istina da svako ima svog Hulia? Možda Hulio i nije neko drugi, možda je on deo nas samih, onaj deo na koji smo zaboravili, ali bez kojeg ljudska osećanja nisu moguća.

DIGITALNA ANA - FELJTON 01- Momo Kapor ekskluzivno za AURORU !

Glava 1 - Pas, Boem i Dunav

Arči je mirisao opalo lišće i udvarao se slatkoj bolonjezerki koju je šetala neka plavooka studentkinja. Podseća na mene kad sam bio mlad. Psi su kao ljudi. A šta su ljudi? Ne znam šta su ljudi, ali sigurno znam da su jedna prolazna promenljiva.
Marfijev zakon.
Sve je jasno.
Duboko zamišljen, više no proteklih dana, šetao sam se zemunskim kejom. Reka se purpurno mreškala kao kosa Jelisavete Karađorđević. Divna žena. Veliki čovek. Visoko iznad mene nadnosile su se zidine mistične Gardoš kule. Prvi pogledi, osećanja, dodiri, sitna zadirkivanja i prvi poljupci zemunskih šmekera odigrali su se na tom istom mestu gde su njihovi hrabri i čestiti dedovi branili kapije grada između dva rata.
Rat je pakao. To su i oni znali.
A to je znao i Miroslav Glavočki nezvanični prvak sveta u bilijaru "Ženton", čuvenom crvenom bilijaru sa trinaest kugli i sa četrnestom dopunskom kuglom, kuglom smrti, koji se igrao u opskurnim bečkim barovima pod zemljom, gde je jedna izgubljena partija značila tananu svilenu liniju izmedju ovozemaljskog i nebeskog... beskonačno.
Ali Glavočkog, odnosno Ušketa, kako smo ga zvali mi klinci iz kraja, nije ubio crveni demon bilijarskih stolova i zagušljivog memljivog kafanskog dima, vec ta čuvena bitka kod Gardoš kule gde je izginula cela startna jedanaestorka zemunskog omladinskog fudbalskog kluba kao i celo IV-2 muškog zemunskog gimnazijuma.
Sto mladića, sto sokolova. Sto majki, sto majki Jugovića. Sto uplakanih devojaka i hiljade poljubaca.
.............................................................
U SLEDEĆEM NASTAVKU FELJTONA EKSKLUZIVNO IZDVAJAMO:
To sam takodje čuo kada sam poslednji put išao u Narodno i gledao "Idiota", gde je maestralnu ulogu ostvarila predivna beogradska ruža Ivana, Jelenina ćerka. Ime porodice počinje na slovo Ž. Ž kao život.

SENZACIONALNO ! Doktor Marićev kutak: "Naučite sve o ženama - ODJEDNOM!"

U ovom kratkom tekstu trudiću se da koristim više metafora a manje komplikovanih pojmova ne bih li uspeo u svom cilju da budem što jasniji. Uloga metafore je uloga odskočne daske za mislioca- ona mu pruža polazište za razmišljanje I bolje razumevanje same teme kojom se bavi.

Moj cilj nije da dam ikakve odgovore koji bi bili definitivni, ja vam čak ni ne nudim odgovore. Želja mi je da pružim obrise I podstaknem druge na rešavanje ovog kompleksnog problema.

Pokušajte da zamislite dva kompjutera: prvom su zamršeni kablovi, prespojena kola i pun je varničenja, a drugi je uređeniji, jasno odvojenih funkcija i radi glatko uz minimalan utrošak energije. Ženski mozak bi mogao da se uslovno zamisli kao prvi, a muški mozak kao drugi kompjuter.

Nova naučna istraživanja iz oblasti neurologije koja je sproveo Kinsey, pokazuju da su regije na mozgu koju su odgovorne za razmišljanje i emocije, drugačije kod žena nego kod muškog pola. Utvrdilo se, naime, da je kod žena aktivira ista regija u slučaju obe aktivnosti, dok kod muškarca postoje dve odvojene- jedna za racionalnu a druga za emotivnu aktivnost. Znači, ne samo da postoji razlika u konstrukciji mozga, već I u samoj prirodi njegovog funkcionisanja. To otkriće jasno ukazuje da je razlike koje postoje između polova, u njih usadila sama priroda. Razlike se ionako očitavaju u gotovo svim funkcijama, u građi, u ponašanju I u sveukupnoj aktivnosti jednog I drugog pola. One se ne samo ne daju iskoreniti, nego se, štaviše, razvojem civilizacije još I produbljuju.

Kinsey dalje otkriva I jednu zanimljivost: kod muškog pola se prilikom moždane aktivnosti (koja se može svesti na kretanja elektronskih impulsa u moždanom tkivu), u proseku stvara temperatura koja dostiže 46 stepeni celzijusa. Tačnije, Kinsey (koji je istraživao na američkoj populaciji) nam govori da temperatura dostiže 46 stepeni u 83% posto slučajeva, 45C u 12% posto slučajeva, a izuzetnu temperaturu od 47C u 5 % muških ispitanika. Ti podaci imaju zanimljivu posledicu koja je ujedno I uverljivo objašnjenje za problem koji muči i muški I ženski pol od davnina. Naime, koren ljudske dlake se upravo stanjuje ukoliko je duži vremenski period izlozen temperaturi od oko 45- 46 stepeni celzijusa. Kod žena je temperatura koja nastaje pri moždanoj aktivnosti u proseku 43-44 stepeni celzijusa što je nedovoljno da bi se koren dlake stanjio I time izazvao trajno opadanje kose, poznatije kao ćelavost. Izgleda da verovanje koje je prisutno u narodu stotinama godina, da nekome opada kosa od razmišljanja, ima svoje naučno opravdanje. Uostalom, setite se Čerčila, Hičkoka ili Gandija. Na nesreću, problem je samo objašnjen, ali ne I rešen. Kod žena, ćelavost se javlja veoma retko, tek u nekih 3%, I ona izgleda nema isti uzrok kao kod muškog pola, već je simptom neurotičnosti.

Razlika među polovima je velika, ali nije apsolutna. Svaki pol nosi u sebi I nešto malo od drugog pola. Tako na ženskim genitalijama ima sitnih ostataka muških genitalija, a jednako se I u muškim genitalnim organima nalaze tragovi ženskih genitalija. Žlezde sa unutrašnjim izlučivanjem stvaraju specifične ženske, odnosno muške polne hormone, tj. stvari koje putem krvi neprestano kolaju po organizmu I odrzavaju njegovu polnost. Ali, uz svoje muške hormone, poseduju muškarci I nešto ženskih stvari., a žene opet nešto muških. I među duševnim svojstvima ima nekad primesa drugog pola, koje su sad manje, sad jače izražene. Ta nepotpuna podvojenost polova očitava se I u tome što je čovek katkad sposoban da se seksualno zanima I za osobe istog pola (homoseksualnost).

Dakle, I muški I ženski pol uz sve svoje razlike, jesu pomešani I čine jednu stvar, jer, tek muškarac I žena zajedno čine čoveka. Prenesite situaciju na socijalni plan i zamislite pripadnika srednje niže klase I čoveka koji je nešto malo bogatiji. Kao I u društvu, tako I među polovima, onaj koji ima više sredstava treba (I ovo je jedino treba koje ću izreći) da pomogne svom sabratu koji je u nešto nezavidnijoj poziciji. Na taj način se stvara srećno društvo, a I tako se postiže harmoničan odnos.

Mi smo kao delovi automobila, kao motor spram auspuha. Motor je izvor snage I pokretač, dovodi nas na nova mesta a auspuh je ništa manje bitan, štaviše- kretanje bez njega je apsolutno nemoguće.

I završio bih sledećim poređenjem: polovi su kao dva stuba, doduše potpuno različita po svojoj građi, ali gotovo jednako visoka. Kad ih spoji luk međusobnog razumevanja I saradnje, nastaje trijumfalna kapija ljudske kulture.

SPECIJALNO ! Samo za naše najvernije čitateljke AURORA PSIHO ETIK TEST ! Slobodno kliknite na sliku da vam se uveća u novom ekranu !

POTPUNO EKSKLUZIVNO ! Odlomak iz nove knjige Jove Toševskog "Žena kao večita potpora, oslonac i kočnica"

Da stvar bude jasnija; žena od kad se rodi , čim ugleda svetlost života, ona drži svoja usta poluotvorena! Taj faktor je uvek iznenađivao medicinare, psihologe, a posebno seksologe širom sveta. Odgovor je jasan: žena večito nešto očekuje, očekuje nešto da joj se pruži, očekuje da je nešto obuzme. Da budemo jasni; nije u pitanju frustracija već nešto unapred određeno i normalno, kao što miš ima rep, kornjača svoj oklop, a pužić svoje antene. Naravno, postoje i izrodi. U svakom žitu ima kukolja. Tako ima i žena koje svoja usta drže čvrsto zatvorena, žene koje su razočarane, žene koje je obuzela neka prozapadnjačka ideološka farsa ili šta tome slično. Pak, postoji drugi ekstrem - žene koje svoja usta drže previše otvorena, to su uglavnom žene sa materijalnim problemima.

Kod homo sapiensa koji su muškog pola, znači evolutivni superiori, primetno je da oni usta drže opušteno zatvoreno, takođe pomalo napetim, kako bi mogli da kažu poneku pametnu repliku koja bi mogla da doprinese opštoj evoluciji, a pogotovo evoluciji ovog našeg slabijeg pola. Dalje, jasno je uočljivo, kako se muška gornja usna skoro ne vidi, znači jako je tankog epitela, a najbolji primer za to su muškarci dinarskog tipa a u ne tako davnoj prošlosti to su bili Spartanci.

Nastaviće se sa sledećim pitanjima:
Žene- siromašnije duhom bogatije po pitanju opšte egzistencije
Sitne tajne za zavođenje grlatih golubica

FRAJER MESECA - ZORAN ŠAMI

DOBRI LJUDI NE UMIRU NIKAD

Treba znati da je ljubav večna, zato nema razloga da ne posetite ovaj internet časopis posvećen poznatima, lajfstajlu i muško ženskim odnosima... Saradnici ovog bloga su Momo Kapor, Jovo Toševski, doktor Marić, Vuk Bojović, Memedović, kao i mnogi drugi predstavnici južnoslovenske intlektualne i likovne elite...
uživajte jer...
život je samo jedan....