MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA - feljton 11.deo

Glava 11 - Seksi kikotanje u separeima sreće

- Očarane smo… - rekle su uglas
- Molim? – uzvratio sam
- Očarane smo vašom pojavom.
- Tako mlade, a tako slobodne.
- Hi,hi,hi…-nasmejale su se.
- HA, HA, HA –uzvratio sam.
Manje prijateljsko I “kul” upoznavanje bilo je sa jednim neuglednim momkom koga su zvali J.J.(Džej-Džej). Anin najbolji prijatelj (što me je zaprepastilo ali ne I iznenadilo). Bio je kao I Ana, samo muškarac I nije bio lep kao ona. Sve mi je bilo jasno, oni su vec dugo prijatelji. Hladno sam se nasmejao. Dok sam se redom upoznavao sa Aninim prijateljima, osećao sam na sebi prezriv pogled koji je sličan onom osećaju kada vam zuji u ušima. To je bio izvesni Viktor. Viktor Megaherc. Uzdržano sam se rukovao kao svojevremeno sa Dobricom Erićem u kafani “Proleće”. Nismo se dopali jedan drugom. On se meni nije dopao, a ja sam osećao zavist u njegovim pakosnim škiljavim očima punim zlobe I nepoverenja. Nije da nije bio lep, ali je bilo nečeg prljavog u njegovom pogledu. Mislim da ta nečistoća duše proizilazi iz njegovog srca, što se moglo videti iz imaginarnog govora tela. A ja sam znao da čitam, još pre nego što sam naučio u školi. Školi. Školi zivota. Ali nećemo sad o životu kao takvom. Iznenada, čule su se jake sirene, žurka je morala da se prekine pre nego što je počela zato što je dolazila inter-net virus policija veštačke inteligencije- prva takva u Evropi. Sedeli smo za okruglim sferičnim stolom, tkzv. drajverom.
Kiki I Lora su bile vidno uzbuđene, što zbog akcije virus policije, što zbog mog prisustva. Ja sam to mogao vešto da iskoristim, ali nisam hteo. Bio sam zaljubljen. U Anu. Više ne znam šta pričam. Sigurno bi se sada Branko Ćopić smejao mojim nevinim rečenicama koje upravo napisah, ali verujte mi, ljubav je to. To je znala I Isidora Sekulić dok je mirisala crvene ruže ispod Brankovog mosta. - Jao, ova virus policija – rekao je Džej džej, veoma simpatično I veoma zbunjeno – ličio je na jednog simpatičnog roma kojeg sam svojevremeno gađao paradajzima u Veneciji. - Nemoj da kukaš! – suro je odvratio uvek prgavi I plećati Viktor Megaherc, kome sam već počinjao da zaboravljam ime. Ne zbog senilnosti već zbog snage volje. - Viktore, nemoj tako, zaista su bili strašni, I uplašili su nas kao što nas ništa nikad nije uplašilo! Rekle su u glas Kiki I Lora. To šhto su rekle te dve mlade sokolice noći podsetilo me je na isti onaj strah, koji sam osetio kada je Rođa Raičević preminuo od kobnog “overdouza”. Kroz glavu mi je proletela strašna misao koja mi nije dala mira –
MILAN MLADENOVIĆ, ROĐA RAIČEVIĆ – DOKLE?

Uskoro samo za naše čitaoce i samo na vašem i našem omiljenom Aurora magazinu:
- Nema tu šta mnogo da se priča, recept za sve što je skromno I dobro je: flaša puna slobode, kofer pun dobrog vremena I svilena košulja sa tragovima karmina.
- Na kakav to karmin misliš?- obrecnula se Ana I pogledala me ljutito poput lavice.
Pipnuo sam joj usne I rekao:
- Na ovaj ovde.

Eksplozija oduševljenja. Svi su mi tapšali...

FRAJER MESECA! Marija Šerifović

Marija je čovek koji je zbog svog imena i zbog blago feminiziranih crta lica često bio u javnosti etiketiran kao ženski vokalni solista, mada ni najveći erotoskeptici nisu mogli da ignorišu njegov jak muški seksipil. Devojke ga obožavaju, momcima je ok! Jednostavno naš Marija!

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ U TRENUCIMA ODMORA SA UNUKOM PEĐOM!

Sigurno vas je uvek žarko interesovalo kako se poznati provode u krugu porodice, kako provode slobodno vreme, gde izlaze, kako izgledaju, zašto odlaze tamo gde eventualno idu i koliko ostaju kad odu, da li im je teško kad se vraćaju, da li i oni plaču, koiliko vremena provedu u dokolici, i da li im je dokolica ispunjena, i ako jeste kojim sadržajem i koliko je on kvalitetan.

Naš današnji gost Dragoljub Mićunović (na slici levo), voli svake nedelje da zaigra američki fudbal na popularnom beogradskom utočištu Adi Ciganliji sa svojim unukom Peđom, koji pati od epilepsije, ali to ih ne sprečava da se obojica sjajno provedu i da imaju ugodno zajedničko druženje. Uglavnom posle zabavne utakmice u dvoje, sa dosta uspona i padova, Dragoljub odvede Peđu u klinički centar, i često, dok čeka da Peđa primi infuziju, prošeta do vračarskog sedišta Demokratske stranke gde popije čivas i ispriča neki zanimljiv momenat sa prethodne utakmice. Nakon toga uglavnom ode na pilates, a zatim po unuka u bolnicu, da bi zajednički vikend završili u prijatnoj nezvaničnoj poseti hotelu Moskva gde deka Mićun svog Peđu uvek obraduje sa velikom porcijom banana-splita, a ni on ne odoli žitu i ukusnim slavskim kolačima.

MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA - feljton 10.deo

Glava 10 - Seksi kao hrskava čokoladica

Đuskali smo. Bilo je lepo. Bilo mi je potrebno vremena da se oslobodim I krenem da pokazujem znanje koje sam svojevremeno stekao kada sam igrao zajedno sa Desankom Maksimović u "Klubu književnika”. Korak po korak, opet je sve počelo da nam se okreće pod nogama i iznad glava. Zaboravio sam na sebe I kreneo da mislim o prošlosti. Potpuno sam se prepustio osećanju. Osećanje je bilo fenomenalno. Kao Vronski I Ana Karenjina otkrili smo jedno drugo I postali jedno. Taj divni momenat mi je jedino pokvario bedž koji sam ugledao na njenim grudima. Na njemu je pisalo: “Sex pistols”. To je ime jednog “muzičkog” benda iz Velike britanije s kraja sedamdesetih. Njihovo ime seks pištolji označavalo je takozvanu revoluciju novog doba, koja, kako je poznato, nije moguća izvan institucija sistema. A za sistem institucuje su sve. Da rezimiramo: ti pegavi Britančići sa tinejdžerskim osmesima I izgubljenim pogledima nisu bili ništa drugo do skupina loših frajera sa po kojom dobrom forom. Još se sećam izraza u očima Jelisavete Karađorđević, kada smo šetali Monmartrom I došli na temu seks pištolja I tkzv. pank revolucije u engleskoj I francuskoj krajem sedamdesetih. Kako da omladina govori tako o svojoj kraljici. To je kao kad se ne bi poštovao predsednik. Kakva god da je, ona je kraljica. - Šta ti je? – upitala me je. - Ništa.- nisam hteo da kvarim momenat. - Znala sam - pripila se uz mene kao Eva uz Adama. Posle kraće pauze u kojoj su tela govorila a uši bile neme, iznenada me pogleda onim njenim očima sa kojim me je gledala sve vreme dok smo bili zajedno, jedno, I šapatom reči nežno je rekla: - Volim te. Nisam ništa odgovorio, nisam mogao, nisam želeo, zato što sam je voleo. Odjednom, niotkuda I neočekivano poput grožđa u mlečnoj čokoladi, pojavila se šačica jangstera – veštačkih inteligencija, pretpostavljam. Kada ih je ugledala, Ana se prijateljski osmehnula. Postalo mi je jasno da su to njeni frendovi. Pokušao sam I ja da se nasmejem, ali mi nije uspelo; nisam mogao da se prisilim. Bili su nekako drugačiji – prljavi. Nisu bili čisti. Bar za moje shvatanje stvari. Za mene je čisto ono što je Bogom dano, a njih su stvorili templari. Zato oni za mene nisu čedni I čisti. Ali, Ana, Ana je nešto drugo. To nisam znao, ali sam osećao svim svojim bićem, ili barem onim što se nekada zvalo biće. Prvo je htela da me upozna sa nekim mladim gospodinčićem, ali, naravno, ja kao džentlmen I džentlmen u meni pružili smo ruku ženskoj polovini Aninog društva. To su bile dve šiparice. Klasični primer veštačke inteligencije sa londonske mreže. Jadne robinje u rukama templara, trenutno na godišnjem odmoru, ili kako se u Istri kaže, na godišnjaku od svojih prljavih špijunskih radnji, koje su ipak nemilo izvršavale. Izgledale su sasvim obično; obe osrednje visine I fine ženske građe: punačke ruke, golubija stopala I mehurasti obrazi. I ako za Vojvodinu sigurno nisu ni čule, veoma su podsećale na vojvođanske devojke mlekarice. Naravno nisam to rekao, već samo prokomentarisao. Nevidljivi govor pokreta I intonacije nagovestio mi je (a u stvari sam to I sam znao), da ih veoma privlači moj boemski stav I nesputan, mladalački duh. Imena su im bila, jednostavna I ljupka: Kiki I Lora.

Frajeri, uskoro na Aurora Magazin web portalu:
- Očarane smo… - rekle su uglas
- Molim? – uzvratio sam
- Očarane smo vašom pojavom.
- Tako mlade, a tako slobodne.
- Hi,hi,hi…-nasmejale su se

TEŠKA NEJEBICA INTELEKTUALNE ELITE! Ljubavni život Jelene Tinske posle petooktobarske revolucije. Ekskluzivna ispovest čuvene lokice!

Do 5. oktobra mislila sam da su obrazovanje i moć najveći adut svakog muškarca i to je bio moj afrodizijak. Ah, mogli smo satima da razgovaramo o religiji, umetnosti i društveno političkoj javnosti pre nego što bismo počeli da vodimo ljubav. Ta čudna, uvrnuta, a tako nadahnuta predigra za mene je bila važnija od samog čina. Ali, uvek bih ja bila ta koja vladam u obe situacije. U prvoj, kao začarani, pred mojom pojavom, telom lokice, glasom sirene, razumom i britkošću boginje Atine gubili su svaki argument, lišeni stava i vođeni nagonom, ali i nečim uzvišenim uzimali su me , ali nekako pokorno, naivno i dečački vraćali bi se uvek. A retki su bili oni koje bih ja htela nazad. Ali kad bi ih primala nazad,nisam ih tako lako pustala, bio je toj moj grč, sličan onom vaginalnom ali ipak više nešto emotivnije prirode.
Ono malo srpskih lafova sagorelo je u jeku demokratskih promena. Maštovitost igara zavođenja troši se na koncept poslovnog sastanka, homoseksualizam postaje trend! A žene ostaju gladne. Intelektualac više ne nudi ni sigurnost, a kamoli adekvatnu repliku na stast.
Kao i većina srpske inteligencije, i ja sam za vreme Miloševića bačena na marginu. Snalazio se ko je kako znao. O tome ne želim da govorim. Ipak bogatstvo mog love lifea bilo je na zavidnom nivou. Muškarci intelektualci imali su frustarcije zbog neizrečenog, neurađenog, a seksualna energija se nagomilavala. Taj naboj i te multiple orgazme osećale su samo srpkinje i retke žene na podnebljima gastarbajtera. Kad se samo setim nabreklih, preplanulih mladića koji menjaju devize po usijanoj beogradskoj kaldrmi.
Loši rediteljski koncepti u pozorištu nosili su sobom akciju u spavaćoj sobi. Njih je jebao sistem, oni su jebali nas, a onda kada smo mislili da će cela Srbija svršavati, nismo ni slutili da je svršila i da se rodio jedan veliki peder. Srpski obrazovani moćnik.
Ja sam se okrenula unutrašnjem svetu, počela sam da slikam, broj životinja na mom placu kraj Novog Sada je rastao. Više nisam verovala u ljubav, nisam osećala strast, nisam imala prema kome. A nisam želela da napustim ovu zemlju. Kao da je neka čudna leptirica u meni treperila i nagoveštavala preokret. Na konkretnom nivou nisam osećala veru u bolje sutra, ali, kao što mi umetnici volimo da kažemo, apstraktno nam nije dalo mira. Boje su se razlivale ... purpurna je prelazila u roze, roze u tirkiznu, a tirkizna ... tirkizna u zlatnu, mene više nije bilo, nisam postojala. Ali ipak...
USKORO! Jelena Tinska u BOSNI!

BOŽIĆNE SEXY AVANTURE U KRUGU DVOJKE! Vaginalna odbrana beogradskog duha pred naletom primitivizma!

Kao milioni dece širom sveta dan pred Božić, ti si nestrpljivo iščekivala da osetiš težinu poklona u svojim spretnim rukama, a ja sam se kao svaki dobri Deda Mraz postarao da poklon bude ovlaš upokovan i odgovarajucih dimenzija, da bi sa njim mogla da se igraš ceo Božić. "Ako je Marija bila devica, ne moraš i ti..."- dodao sam smešeći se, i gotovo sasvim zažmurivši od zadovoljstva, kao dorćolski mačak, kad ga lagano pogolicaju prstom iza usiju....
Da, studirala je istoriju umetnosti - poslednje utočiste za drugorazredne, ali je zato imala prvorazrednu zadnjicu! Bila je plemkinja aristokratskog porekla....kako sam želeo da joj zabijem svoj nabrekli ponos u njenu otmenu analnost. Dve mlade ruže puzavice veoma su sklone da se prepletu a trn je uvek blizu pupoljka.....
Voleo sam da je mažem svuda po krevetu kao vruć cipiripi na svezu hrskavu vrelu buhtlu...Mačkasto si se dimila uvijena u seksibelu postelju boje svile, koja je gorela pod tvojim plamenim dodirima....Mala toliko si vrela da mi treba aspirin da spustim temperaturu...ali nikako nikako neće da se spusti...već je stalno...hmm...dignuta! Mislim na temparaturu....
Gorela si kao zapaljena zgrada RTS-a a ja sam bio snažni vatrogasac koji je sa svojim moćnim crevom gasio večnu vatru koja je pretila da nas oboje proguta u vulkanskom vrtlogu strasti koja je izgarala naša znojava tela u transu. Požar u tvojoj šumici je jedva čekao da ga zapljusne cunami mog okeana koji sam jedva potiskivao. Pričinjavala si mi bol istinskog uživanja...Tvoj uzdrhtali trbuh je kao Aerodrom Nikole Tesle čekao moju nestrpljivovrelu kišu, koju je sa 100% sigurnošću očekivalo seksi meteorološki centar naše ljubavi...
Tvoj tornado je šibao moj Avalski toranj. Bombe strasti padale su svuda oko nas. Znojave eksplozije mesa prskale su belnu postelju... Moj tramvaj je ušao duboko u tvoj "krug dvojke", samo što je elektricitet bio suvshe jak, pregoreli smo od visokog napona.
Tebe više nije bilo, ja nisam znao za sebe, život je izgubio značenje, zgrade su se rušile, naše ljubav je splanula, ti si otekla, ja sam se smanjio, nije nas više billo. O, tako mi Svetog Jovana, bio sam tvoj krstitelj a ti moj položajnik, znao sam te ko staru paru, badnjak tvoje mladosti je goreo pod vatrom mog iskustva.

EKSKLUZIVA! Prvi ROMSKI ROMAN TOKA SVESTI! Uživajte u toku svesti plamene romske duše!

U okviru projekta vlade: "Jednakost za jednake, nejednakost za nejednake" koji je pokrenuo fond za socijalne iniscijative (FSI-RS) pod okriljem ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, Aurora press company i Romski Krug Ljubitelja Salonske Kulture predstavljaju ovaj izazovni masterpis, inače prvi roman koji je napisao jedan Rom ( Đ.Š. 24) posle Đinđićeve smrti.
Ekstatičan, potresan, eklektičan, depresivan, radostan, ravnodušan i krajnje nepredvidiv kao garavi panter u gustom rastinju, ovaj roman će iznenaditi kako vas tako i samog pripovedača, svojim neočekivanim i krajnje uzbudljivim završetkom koji nikog neće ostaviti ravnodušnim.

- Kako je lepa ova Gospoja...šal...toplo...meni je hladno. Sklonište. Kontejner. Hrana? Možda. Idriz mi je ukrao kesu. Jurim ga, a on na rolšulama. Izmakao mi. Pekara Toma. Toplo. Gospoja, imate li dinar? Ne vide me. Neće niko da mi da pare. Gladan sam. Eno ga kečap pored pulta za picu. Mmmmm....slatko... slano... ukusno...

Idriz me udara otpatkom od kesa za zamrzivač. Lepak mi curi ispod nosa. Gle, imam brkove od lepka! Lepe mi se brkovi od lepka! Boli me glava, ne osećam ruke, trnu mi prsti, padam u bljuzgavicu. Neko baca dinar na mene. Mrak postaje sve gušći.

Kako je toplo u kontejneru. I mračno. Meni ne smrdi. Šta?! Kontejener se kreće! Kakva je ovo buka! Udario sam glavu, krvarim. To su đubretari. Braćo, nemojte me, unutra je živ čovek, nemojte...mene...krv je tako topla... mene... još uvek sam... mrak... sad mi je... toplo...

MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA - feljton 9.deo

Glava 9 - digitalni Daun-loud istinskog šarma

U petak, Anini virtuelni drugari iz londonske mreže su me pozvali da preko inter-net četing ruma pristupim njihovoj zabavi. Pala mi je jedna šala na pamet- da me ne udari struja. Struja- ta reč me uvek podseti na Teslu, ali nećemo sada o njemu, o njemu će tek biti reči. Nisam hteo da se mešam sa tom digitalnom zapadnom dečurlijom, ali Ana mi je rekla da moram poći i upoznati njene prijatelje. Kako sam mogao da odbijem?
Morao sam da se pojavim, ali nisam znao kako. Kako čovek uopšte može da uđe u kompjuter? Pod kompjuterom podrazumevam inter-net. Prihvatio sam poziv ali mi nije bilo jasno kako da se činčujem, odnosno uđem u sistem. Ispostavilo se da je stvar daleko prostija nego što sam imao prilike da mislim. Stvar je poprilično jednostavna. Taj postupak uopšte nema toliko komplikacija koliko se to na prvi pogled pretpostavljalo. Teško, komplikovano, nerešivo, nisu reči koje bih ja iskoristio za taj postupak ulaženja u digitalni svet digitalne Ane. Prosto ko pasulj. Više nego lako. Postoji šifra. Cela operacija se radi pomoću tastature. Treba ukucati sledeće:123 i onda stisnuti enter, što na britansko – anglosaksonskom znači “ uđi” ili “ iniciraj se”. Baš sam to izveo I da vidiš čuda! Desilo se ono što nisam očekivao, a čega sam se pribojavao u slučaju da se desi. Upravo se to desilo, verovali ili ne. To je to. Sve je bilo kao u normalnom svetu, samo u pastelno zelenim I hladno crnim nijasama. Odmah sam prepoznao Anu. Imala je dugu plavu kosu, vitke noge I josh nevine grudi, ljupke kao ružini pupoljci. U ime ruže, nazdravio sam u sebi sa njom. Prostor je bio beskrajan ali ja sam se osecao klaustrofobično. Verovatno zbog zidova.

Bio sam se kao riba na suvom - nisam imao sto za koji bih seo i oko koga bi se malo- pomalo okupili svi prisutni. To je mnogim tajnim žiteljima Skadarlije sasvim poznat fenomen kada ja posećujem neke od njihovih kafana. A posećivao sam ih sve i svuda sam po svom daru za druženje bio poznat. Jednostavno, takav sam čovek, ne znam kako to da objasnim. Uvek sam bio dobar i u šahu, kao i u svim sportovima kojih sam se latio, a devojke su me volele malo više nego svoje do tada najveće ljubavi, zbog mojih malo plavljih, šećernih, slovenskih očiju.
Viknuo sam, ali Ana poput svih vila, nije čula moje povike. Setih se: nisam pritisnuo sound master, tako da nismo mogli da se čujemo. Kada sam ga uključio, čuo sam njen cvetni glas kako doziva moje ime. Nije bilo vetra da nosi reči. Bio sam očaran: izgledala je lepše nego ikada; a ironija leži u tome što je nikada pre toga nisam video. Nije da nisam želeo, jednostavno nisam imao mogućnosti – mi smo bili iz dva unapred odvojena sveta, toliko razliličita da se sličnost nije ni uočavala osim ako biste bili dovoljno hrabri, kao shto sam ja bio 99 na Brankovom mostu , da podignete glavu visoko put neba I duboko se zagledate u svoje srce.
Imala je najlepše ruke I noge I telo. Vitka kao Brižit Bardo u njenoj zlatnoj fazi. Srce mi je poskakivalo u ritmu srninog skoka dok sam je gledao kako me čeka. Čekala me je kako samo ona ume, strpljivo I u iščekivanju.

- Ćao! –rekla je
- Ćao!- odgovorio sam.
- Baš si onakav kakvim sam te zamišljala!
- Ti si baš onakva kakvom sam te ja zamišljao!
- Imaš lepe ruke.
- Hvala.
- Ni kosa ti nije loša.
- Znam.
- Jao, baš si šašav.
- A ti si divna.
- Ne, nisam divna. Ali ako hoćeš možemo malo da đuskamo.

u sledećem izdanju:
Đuskali smo. Bilo je lepo. Bilo mi je potrebno vremena da se oslobodim I krenem da pokazujem znanje koje sam svojevremeno stekao kada sam igrao zajedno sa Desankom Maksimović u "Klubu književnika”.