MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA - feljton 9.deo

Glava 9 - digitalni Daun-loud istinskog šarma

U petak, Anini virtuelni drugari iz londonske mreže su me pozvali da preko inter-net četing ruma pristupim njihovoj zabavi. Pala mi je jedna šala na pamet- da me ne udari struja. Struja- ta reč me uvek podseti na Teslu, ali nećemo sada o njemu, o njemu će tek biti reči. Nisam hteo da se mešam sa tom digitalnom zapadnom dečurlijom, ali Ana mi je rekla da moram poći i upoznati njene prijatelje. Kako sam mogao da odbijem?
Morao sam da se pojavim, ali nisam znao kako. Kako čovek uopšte može da uđe u kompjuter? Pod kompjuterom podrazumevam inter-net. Prihvatio sam poziv ali mi nije bilo jasno kako da se činčujem, odnosno uđem u sistem. Ispostavilo se da je stvar daleko prostija nego što sam imao prilike da mislim. Stvar je poprilično jednostavna. Taj postupak uopšte nema toliko komplikacija koliko se to na prvi pogled pretpostavljalo. Teško, komplikovano, nerešivo, nisu reči koje bih ja iskoristio za taj postupak ulaženja u digitalni svet digitalne Ane. Prosto ko pasulj. Više nego lako. Postoji šifra. Cela operacija se radi pomoću tastature. Treba ukucati sledeće:123 i onda stisnuti enter, što na britansko – anglosaksonskom znači “ uđi” ili “ iniciraj se”. Baš sam to izveo I da vidiš čuda! Desilo se ono što nisam očekivao, a čega sam se pribojavao u slučaju da se desi. Upravo se to desilo, verovali ili ne. To je to. Sve je bilo kao u normalnom svetu, samo u pastelno zelenim I hladno crnim nijasama. Odmah sam prepoznao Anu. Imala je dugu plavu kosu, vitke noge I josh nevine grudi, ljupke kao ružini pupoljci. U ime ruže, nazdravio sam u sebi sa njom. Prostor je bio beskrajan ali ja sam se osecao klaustrofobično. Verovatno zbog zidova.

Bio sam se kao riba na suvom - nisam imao sto za koji bih seo i oko koga bi se malo- pomalo okupili svi prisutni. To je mnogim tajnim žiteljima Skadarlije sasvim poznat fenomen kada ja posećujem neke od njihovih kafana. A posećivao sam ih sve i svuda sam po svom daru za druženje bio poznat. Jednostavno, takav sam čovek, ne znam kako to da objasnim. Uvek sam bio dobar i u šahu, kao i u svim sportovima kojih sam se latio, a devojke su me volele malo više nego svoje do tada najveće ljubavi, zbog mojih malo plavljih, šećernih, slovenskih očiju.
Viknuo sam, ali Ana poput svih vila, nije čula moje povike. Setih se: nisam pritisnuo sound master, tako da nismo mogli da se čujemo. Kada sam ga uključio, čuo sam njen cvetni glas kako doziva moje ime. Nije bilo vetra da nosi reči. Bio sam očaran: izgledala je lepše nego ikada; a ironija leži u tome što je nikada pre toga nisam video. Nije da nisam želeo, jednostavno nisam imao mogućnosti – mi smo bili iz dva unapred odvojena sveta, toliko razliličita da se sličnost nije ni uočavala osim ako biste bili dovoljno hrabri, kao shto sam ja bio 99 na Brankovom mostu , da podignete glavu visoko put neba I duboko se zagledate u svoje srce.
Imala je najlepše ruke I noge I telo. Vitka kao Brižit Bardo u njenoj zlatnoj fazi. Srce mi je poskakivalo u ritmu srninog skoka dok sam je gledao kako me čeka. Čekala me je kako samo ona ume, strpljivo I u iščekivanju.

- Ćao! –rekla je
- Ćao!- odgovorio sam.
- Baš si onakav kakvim sam te zamišljala!
- Ti si baš onakva kakvom sam te ja zamišljao!
- Imaš lepe ruke.
- Hvala.
- Ni kosa ti nije loša.
- Znam.
- Jao, baš si šašav.
- A ti si divna.
- Ne, nisam divna. Ali ako hoćeš možemo malo da đuskamo.

u sledećem izdanju:
Đuskali smo. Bilo je lepo. Bilo mi je potrebno vremena da se oslobodim I krenem da pokazujem znanje koje sam svojevremeno stekao kada sam igrao zajedno sa Desankom Maksimović u "Klubu književnika”.