DIGITALNA ANA ! MOMO KAPOR ! feljton 3. deo

Glava 3 - Sećanja na jevrejčicu

Trčao sam zemunskom kaldrmom sa šejtanom pod miškom, kompjuterom-personalcem. Šta bi sad rekao otac Agaton sa Svete Gore, da vidi kako đavola nosim pod kaputom? Da li bi svoj svetački umor sa čela obrisao svojim skutom?

Vrati se, bludni sine, Dunav je još blizu. Učinilo mi se kao da me je Bog kroz mog vernog psa Arčija gledao besno zakrvavljenim očima stafordskog terijera, iako znam da ni Bog, ni životinje, ni deca ne mogu da mrze.
Stigoh najzad na prag svog ateljea, polusvestan i grešan kao Tatarin koji pali rusko selo uz zlosutni miris smole, koja će samo potpomoći vatri da zlokobno mazi ono što je ruski seljak milenijumima stvarao. A šta su milenijumi naspram pravoslavnih fresaka u sibirskim manastirima? Pre tačno dvadeset godina, od svog Kumašina, svog jedinog kuma na čije rame bi mogao da se oslonim, dobio sam divnu staru ikonu svete Petke, iste one svete Petke čije ime nosi crkva na Kališu kraj koje sam prvi put razmenjaivao utiske o životu i artu sa Bebom Lonča (sećate se Bebe?). Kakva žena-avion, što je znala na vespi da prošara ceo grad i obavije ga u uzbuđujući miris jorgovana. Dečaci su često znali na biciklima marke "Torpedo" da prate njenu turu od crvenog krsta do Zvezdinog terena na Kališu.
Odjednom, ovu vatrenu bujicu misli gasi čokoladni miris toplog napuljskog espresa. Moja žena je otišla na bridz kod Tatjane Kuznjecov, ćerke ruskog emigranta jevrejskog porekla Sergeja Kuznjecova, koji je, pred naletom oktobarskog ludila u Moskvi, pobegao na sam jug negdašnjeg panonskog mora (u Pančevo). Uvek kad sam kao klinčez kraj čuburske česme razmišljao o njemu govorio bih:"bravo, majstore"! Bravo, majstore, što si iznedrio takvu kćerku. Bila je jedna od mojih prvih ljubavi. Još se sećam kako sam vikao reči šećernoslatke i bezbožno smele za vlakom koji je odvodio moju malu Jevrejčicu, Tatjanu, Tanjušku na radnu akciju "Sarajevo-Karlovci-Maribor". Svet je gledala sanjivim očima. Ta starozavetna ruskinjica jevrejke viteške krvi.
Srce si mi ukrala, ti đavole mali. Mama joj je uvek branila da se viđa sa mnom. Trag sam joj izgubio kada je postala studentkinja. Jedino čega se sećam je Rajićeva ulica, mislim da je u pitanju bila likovna akademija. Nazvao sam telefonom svog dobrog kuma, jedinu sigurnu luku u ovom nemirnom životu prekrivenom koprenom od svile nemira. On je jedna od onih nežnih duša što su istrebljene u ovom gradu zaraženom tehnološkom manijom samouništenja. Nikada za života nije rekao svojoj ženi da je voli, ali zato, alal mu vera, nikada je nije ni ošamario. Čuo se njegov baršunasti bariton sa druge strane žice:
- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.

u sledećem nastavku ovog uzbudljivog feljtona sledi:
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...