DIGITALNA ANA! MOMO KAPOR! feljton 4. deo

Glava - 4
Dva jelena i jedan kum

- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.
- Kume, možda ti nikad do sada nisam rekao- zadrhtao mi je glas poput labuda- ti si jedan od jedinih ljudi, tih specifičnih čuvara duha koji zajedno sa mnom i još nekim prokletim amigosima, božijim ljudima, čuvaš svetle kapije zdravog razuma i stare gradske priče.
Kum je, prvi put u svom veku, briznuo u plač, kao mali dečkić što je nekad bio i veselo nosio fes po sarajevskim ulicama.
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...
- Znam, kume...
- Ti si jedan od onih...znaš ti dobro!
- Znam!
- Na slabosti mi oprosti, ovaj svet je surov! - jecao je kum - reči su se pretvorile u borbu...
- Znam, zato tebe zovem da ne skitam- proključalo je u meni ono retko osećanje kojem su mnogi savski alasi pokušavali da daju ime u momentima kada se riba hvata za mamac. To je ono osećanje kad vam igra u stomaku.
- Ni reči više!- uzviknuo je kum- "Dva jelena"!
Za one koji ne znaju, to je značilo: čeka me još jedan mamurni uranak
Dva jelena, taj poznati ukus stare skadarlijske boeme. Moja čula treptaše kao izmaglica kosovskih božura u bakarnom sutonu večitog vrtloga radosti i osecanja. Konobari su dobro znali svoj posao. Zujali su oko stolova kao drevni svici zujalice oko mitoloških gazimestanskih plamenova. Paznju su mi privlačile njihove svetle bluze sa tragovima pitkih ženskih karmina.U noći kovitlaca te iste svetle košulje, svetionici boeme, podsećaju na iste one bludne žene Pariza, Rima i Tokija. Te pariske damice, te sitne patkice što su poput galebova skakutale kao listići sa grane stogodišnjeg hrasta čiji listovi često znaju da se pocepaju, a neretko i da puknu. Lampioni, gusta magla, otkucaji srca gigantskog časovnika, Biljanin gest užasa kada ostane bez cigareta, kip slobode, govorničko nadmetanje sa studentima filosofije,krvave košulje i par dolara u džepu - sve me to podseća na Pariz sa kojim sam se svojevremeno gipko ufuravao u "new age" estetiku velikodušnog hedonizma i opšte srece.
Noć je bila fenomenalna. Veče mi se smešilo kao osmeh Desanke Maksimović. Pamtim Desin setni pogled u očima boje sleza. Blistao je kristal u koji su mi natočili orijentalni nektar "Ziro".
Kumašin je sedeo prekoputa mene. Sijao je kao večiti plamen.
- Kume, kako se osećaš u ovo pustinjsko vreme?- upitao sam ga radoznalo.
Kum nije odgovarao, samo je gledao u natočeni "Ziro" u čaši.
- Kume...-dodirnuo sam ga prijateljski po ruci.
-Cela naša garda je već odavno otišla na put bez povratne karte "Orient-expressa" sa dodirom smrti- smrtno ozbiljno je iscedio reči.
- Pa kume.... pa, stvarno...- bio sam žoniran.
-Nema više zezanja, sad samo nas zezaju...
-Kume, kumčiću... prošao sam prstima kroz njegovu retku kosu što mu se slivala niz čelo i potapšao ga po njegovim još uvek bucmastim obrazima.-Znaš da ne volim kad se tako ponašaš.
-Uvek si bio tako slobodan.
-Znam ja najbolje...
-Frajeru-osmehnuo mi se.
-Macane sa kaldrme, ti znaš da će jednog od sledećih puta to biti naj!- i ja sam se osmehnuo. Dugo smo se gledali. Primetio sam njegov mladež ispod donje usne i taj šmekerski prorez izmedju sekutića. Gledali smo se kroz suze i smeh. Imao je smeh anđela. Ja sam uvek bio mlad duhom a on uvek nešto mlađi telom. Još mu u očima vidim srne u zbegu iz zapaljenog grada Sarajeva, grada njegove mladosti u kome su se održavale Zimske olimpijske igre. Još je čuveni Heraklit rekao da čovek koji uništi mesto sportskog nadmetanja zaslužuje Božije prokletstvo isto kao što je Vuk Branković posle veleizdaje doživeo prokletstvo da mu se deca rode bez prstiju, što mi je pričala čestita starica i mistik baba Smiljana sa planina Prokletija, između čijih strmih vrhova krstare beloglavi orlovi belušani, poslednji čuvari izgubljenog morala u ovom ludilu. Ludilo, to je mogla biti dobra reč. Ali reči su se pretvorile u borbu. Dodirnuo sam mu koleno kako bih mu vratio samopouzdanje. Osetio sam njegovu vatru.

u sledecem broju:

Kumašine, silo, maheru, ti znaš šta je dobro i šta prolazi, reci mi za koju kintu ovaj personalac može da se šanira?..........Gde su sada oni dani kada sam zajedno sa Oljom Ivanjicki čeznuo za smislom življenja po sebi uz litru konjaka "Dartanjan"