
Thursday, September 27, 2007
MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA! feljton 5. deo

Ali reči su se pretvorile u borbu. Dodirnuo sam mu koleno kako bih mu vratio samopouzdanje. Osetio sam njegovu vatru.
- Kumašine, silo, maheru, ti znaš šta je dobro i šta prolazi, reci mi za koju kintu ovaj personalac može da se šanira?
- Daj da bacim pogled- rekao je kum, pesnik i diplomirani inžinjer digitalne kompjuteristike, koji je u jednom u kolosalnom
Kum je kao panter spartanac sa napetim, još uvek zategnutim grudima, snagom svojih prstiju koji su tipkali brzinom košave pokušavao da pripitomi modernog šejtana-personalca.
-Kume, nećeš moći da prodaš ovo čudo- zaključio je tužno- Ovo čudo ima "Log/off-ink/serpent" virus zaštitu.
Ali mozeš ti da ga koristiš. Na te reči oblio me hladan znoj. Cimno sam još dva vinjaka, uzeo personalac pod svoju
Ključ. Brava. Neskafa. Štafelaj. Stara "Oliveta" moja, čuvena pisaća sprava.
S nogu tamanim pola litre vinjaka, sedam za sto i posmatram "Olivetu". Oliveta, ne mogu više. Gde su sada oni dani kada
Zasijao je supersonični ekran personalca kome sam pružio utočište u mom toplom ateljeu, iz koga miris boeme nikad neće ispariti. Pojavilo se elektronsko polje desktopa na monitoru. Tu smo, znači. Slistio sam još jednu punu čašu od tri decilitra čistog Dartanjana pomešanog sa suzama večnosti - maslinovo ulje, shvatate. Nikad me nije interesovalo da kompjuter koristim u neke svrhe za koje ne treba da se koristi. Tačnije, nikada me nije interesovalo da ga koristim uopšte. Veštim hakerisanjem slomio sam sistem računarskog libida i uspeo da uđem u paukovu mrežu sadašnjosti, a pomalo i budućnosti - internet, isto kao što sam svojevremeno upadao u diskoteku 54 u velikoj jabuci, Prva avenija-broj 54. Broj 54, to me podseća na ona pedeset i četiri dečaka. Krekovao sam sistem zaštitu virusnog karaktera koji onemogućava ulazak u elitističku mrežu sadašnjeg novog sistema, takozvanog inter-neta. Ali ja ne mogu nikog da mrzim. Tako ne mogu da mrzim ni te ljude što upravljaju. Orvel, Orvel, gde si sada da vidiš ovo ludilo. Odjedared su se na monitoru zasijale sve boje sveta- od bele do crvene. Koji fleš, mangupe. Bela kao nebo, crvena kao skorena krv na čelu ruskog studenta za vreme oktobarske revolucije 1917 godine. E Žukovski, Žukovski, kraljevski gardisto, borcu za tradiciju slovenske viljuške i karpatskog mleka. E da si tu pored mene, da te osetim, odmah bih znao nesreću da predosetim. E, Patrik, Patrik jesi li i dalje onoliko besan kao što ti je prezime. Beson, lepo prezime. E Anaksimandre, Anaksimandre, gde ti je sada suština svega, gde ti je sada aperion večnosti, kud se denuo Platonov svet ideja, Ofelija, Orhideja... svet ideja? E, Tesla, brate rođeni, gde si sada da vidiš kako ti dušmani troše struju iz srca? Ovo su bile reči oca Mitrofana koji se svojevremeno na vespi svojih misli vratio iz suncem obasjane svetigore- svetog Stefana prvorođenog. Istog onog svetog Stefana ispod koga plivaju ostaci turističkih ogrizaka voća, smokvi i lubenica, a paradajza nema. Paradajz je najslađi kada se njime gađaju cigani.
-Ćao grandžeru, a kakvo ti je to smešno prezime? Da li pušiš marihuanu?
Odmah mi se smračilo, ona ne zna da ja više ne volim drogu. Mrzim kad osetim taj gadni miris droge.
-Mala, slušaj mene, ne treba ti fiks da bi izgledala naj.
- A kako to izgledaju ljudi koji ne puše marihuanu? Ovde na zapadu svi puše džokavac (prim.ur,droga).
Thursday, September 20, 2007
Ne zatvarajte oči pred problemima SLEPE DECE !

Poneki gube iz vida da je država u tranziciji, i može da prođe još dosta vremena pre nego što neko uoči kome je potrebna pomoć. Još dosta vremena koje mi nemamo.
Dosta smo tapkali u mraku. Moramo stvari da iznesemo na videlo, moramo videti šta je u fokusu i ne smemo zatvarati oči pred činjenicama. Potrebna je akcija, i to odmah.
Srećom, postoji metod koje može rešiti većinu finansijskih problema školskih ustanova za slepu decu! Već sad je jasno vidljivo da je ovaj metod apsolutno fenomenalno rešenje!
Ioako oskudevaju skoro u svemu, škole za slepe ipak poseduju jednu dragocenost, a to su same prostorije ustanove. Ako bi se prostor škole za slepu decu iznajmlljivao vlasnicima diskoteka, kafića ili sportskih kladionica, ostvarivala bi se velika novčana dobit, kojom bi se nabavljala sva potrebna sredstva za nastavu. Međutim, u vidokrugu se nazire očigledno pitanje - ukoliko su prostorije škole iznajmljene, gde će se održavati nastava?
Odgovor je jednostavan i dalekovid: Noću, u regularnim ekonomično-zamračenim školama, koja su danju ispunjena decom koja vide! Šta je mladom čoveku promena bioritma ... svi se još sećamo festivala EXIT gde su mladi u mraku i uz nesnosnu muziku čekali zoru, a čak je većina njih imala regularan vid (nisu bili slepi).
Sa jedne strane bi se dobio novac od iznajmljivanja prostorija, a sa druge strane uštedom električne energije, što bi bilo i više nego dovoljno da se nabavlja sav potreban školski materijal, motiviše nastavnički kadar, i uvede zdrava ishrana sa puno vitamina i šargarepe.
Od viška novca, deca bi mogla da se vode na razne stimulativne vannastavne aktivnosti kao što su mnogobrojni koncerti duhovne muzike, predavanja Srpske akademije nauka i umetnosti, odlazak na Divčibare van sezone, obilazak manastira, i sl.
Time bismo bili za jedan korak bliže efikasnoj integraciji slabovide i slepe dece u našu zajednicu, pružajući im ono što svakako zaslužuju - normalno detinjstvo i uzbudljivo odrastanje.
Wednesday, September 19, 2007
DIGITALNA ANA! MOMO KAPOR! feljton 4. deo

Dva jelena i jedan kum
- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.
- Kume, možda ti nikad do sada nisam rekao- zadrhtao mi je glas poput labuda- ti si jedan od jedinih ljudi, tih specifičnih čuvara duha koji zajedno sa mnom i još nekim prokletim amigosima, božijim ljudima, čuvaš svetle kapije zdravog razuma i stare gradske priče.
Kum je, prvi put u svom veku, briznuo u plač, kao mali dečkić što je nekad bio i veselo nosio fes po sarajevskim ulicama.
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...
- Znam, kume...
- Ti si jedan od onih...znaš ti dobro!
- Znam!
- Na slabosti mi oprosti, ovaj svet je surov! - jecao je kum - reči su se pretvorile u borbu...
- Znam, zato tebe zovem da ne skitam- proključalo je u meni ono retko osećanje kojem su mnogi savski alasi pokušavali da daju ime u momentima kada se riba hvata za mamac. To je ono osećanje kad vam igra u stomaku.
- Ni reči više!- uzviknuo je kum- "Dva jelena"!
Za one koji ne znaju, to je značilo: čeka me još jedan mamurni uranak
Dva jelena, taj poznati ukus stare skadarlijske boeme. Moja čula treptaše kao izmaglica kosovskih božura u bakarnom sutonu večitog vrtloga radosti i osecanja. Konobari su dobro znali svoj posao. Zujali su oko stolova kao drevni svici zujalice oko mitoloških gazimestanskih plamenova. Paznju su mi privlačile njihove svetle bluze sa tragovima pitkih ženskih karmina.U noći kovitlaca te iste svetle košulje, svetionici boeme, podsećaju na iste one bludne žene Pariza, Rima i Tokija. Te pariske damice, te sitne patkice što su poput galebova skakutale kao listići sa grane stogodišnjeg hrasta čiji
Noć je bila fenomenalna. Veče mi se smešilo kao osmeh Desanke Maksimović. Pamtim Desin setni pogled u očima boje sleza. Blistao je kristal u koji su mi natočili orijentalni nektar "Ziro".
Kumašin je sedeo prekoputa mene. Sijao je kao večiti plamen.
- Kume, kako se osećaš u ovo pustinjsko vreme?- upitao sam ga radoznalo.
Kum nije odgovarao, samo je gledao u natočeni "Ziro" u čaši.
- Kume...-dodirnuo sam ga prijateljski po ruci.
-Cela naša garda je već odavno otišla na put bez povratne karte "Orient-expressa" sa dodirom smrti- smrtno ozbiljno je
- Pa kume.... pa, stvarno...- bio sam žoniran.
-Nema više zezanja, sad samo nas zezaju...
-Kume, kumčiću... prošao sam prstima kroz njegovu retku kosu što mu se slivala niz čelo i potapšao ga po njegovim još uvek bucmastim obrazima.-Znaš da ne volim kad se tako ponašaš.
-Uvek si bio tako slobodan.
-Znam ja najbolje...
-Frajeru-osmehnuo mi se.
-Macane sa kaldrme, ti znaš da će jednog od sledećih puta to biti naj!- i ja sam se osmehnuo. Dugo smo se gledali. Primetio
u sledecem broju:
Monday, September 17, 2007
KOSOVO I EKSTAZI ! Zoran Šami- Podivljali Hercegnovski Kurt Kobejn. BRŽI OD ŽIVOTA!

Šami se znojio ko kurva u crkvi! U skupštini se održavala još jedna u nizu rasprava o Kosovu! Šami je znao da Kosovo ne može da prođe bez dve tablete čistog Ekstazija. U toaletu Republičkog parlamenta zgutao je dva micubišija, sasuo tri deci absinta i natapkao tetku kako bi ubrizgao pola grama horsa razblaženog sa Hemofarm multivitaminom. Besan kao mali Knindža kad mu pale selo, Šami je nasrnuo na Ivanu Dulić Marković u hodniku parlamenta. Izvadio je svoj polni organi i krenuo da balavi po njenom vratu. Sirota Marković je počela da mumla, plače, slini, a zatim je dobila epi-napad pokušavajući da ga odgurne ali on je počeo još više da stenje...pošto su ih razdvojili, Šami joj je dobacio: Ćeraćemo se još!
Ovo nas uopšte ne čudi kada se setimo Šamija i Maršićanina koji su ' 92. u prepunom hercegnovskom klubu "Pozorište" lozom zalivali svoje modre i izbodene vene, pevajući zajedno: Ostalo je još samo par godina za nas!
Posle ovog nemilog događaja ova dva desperadosa su viđeni kako obijaju apoteku i beže sa dve kese trodona, a trag im nestaje u pravcu Admiral plaže gde su naknadno viđeni kako, cepajući jedan drugom odeću, k'o od majke rođeni i pod svetlošću mesečine, preplilavaju do Rosa gde se održavao prvi Tehnokratija parti. Tu je Šami žedan krvi i besan zbog Vukovara posisao četvrt esida, zaleteo se i skočivši udario svojevrsni maj-geri dugokosom Dušanu Kaličaninu koji je upravo menjao video kasete u svom mladalačkom VJ zanosu. Iz ovakve bezizlazne situacije, gde smo mogli da vidimo dva srpska parlametarca kako goli đuskaju uz monotone trens ritmove i svako malo štrckaju popers po svojim genitalijama, moglo je da ih izvuče samo čudo. Čudo se i desilo. Odjednom, u gumenom gliseru došao je glavom i bradom - Filaret, sa pet Arkanovih tigrova i odveo ova dva zabludela vagabunda na Ostrog da se skinu sa igle....
Pet meseci na metadonima, tamnjanu i svinjetini, Šami je pročistio svoju dušu i ponovo našavši Boga, završio tri keta skanka i autostopom došao u Beograd tačno na Srpsku novu godinu - 93....
Monday, September 10, 2007
DIGITALNA ANA ! MOMO KAPOR ! feljton 3. deo

Trčao sam zemunskom kaldrmom sa šejtanom pod miškom, kompjuterom-personalcem. Šta bi sad rekao otac Agaton sa Svete Gore, da vidi kako đavola nosim pod kaputom? Da li bi svoj svetački umor sa čela obrisao svojim skutom?
Vrati se, bludni sine, Dunav je još blizu. Učinilo mi se kao da me je Bog kroz mog vernog psa Arčija gledao besno zakrvavljenim očima stafordskog terijera, iako znam da ni Bog, ni životinje, ni deca ne mogu da mrze.
Stigoh najzad na prag svog ateljea, polusvestan i grešan kao Tatarin koji pali rusko selo uz zlosutni miris smole, koja će samo potpomoći vatri da zlokobno mazi ono što je ruski seljak milenijumima stvarao. A šta su milenijumi naspram pravoslavnih fresaka u sibirskim manastirima? Pre tačno dvadeset godina, od svog Kumašina, svog jedinog kuma na čije rame bi mogao da se oslonim, dobio sam divnu staru ikonu svete Petke, iste one svete Petke čije ime nosi crkva na Kališu kraj koje sam prvi put razmenjaivao utiske o životu i artu sa Bebom Lonča (sećate se Bebe?). Kakva žena-avion, što je znala na vespi da prošara ceo grad i obavije ga u uzbuđujući miris jorgovana. Dečaci su često znali na biciklima marke "Torpedo" da prate njenu turu od crvenog krsta do Zvezdinog terena na Kališu.
Odjednom, ovu vatrenu bujicu misli gasi čokoladni miris toplog napuljskog espresa. Moja žena je otišla na bridz kod Tatjane Kuznjecov, ćerke ruskog emigranta jevrejskog porekla Sergeja Kuznjecova, koji je, pred naletom oktobarskog ludila u Moskvi, pobegao na sam jug negdašnjeg panonskog mora (u Pančevo). Uvek kad sam kao klinčez kraj čuburske česme razmišljao o njemu govorio bih:"bravo, majstore"! Bravo, majstore, što si iznedrio takvu kćerku. Bila je jedna od mojih prvih ljubavi. Još se sećam kako sam vikao reči šećernoslatke i bezbožno smele za vlakom koji je odvodio moju malu Jevrejčicu, Tatjanu, Tanjušku na radnu akciju "Sarajevo-Karlovci-Maribor". Svet je gledala sanjivim očima. Ta starozavetna ruskinjica jevrejke viteške krvi.
Srce si mi ukrala, ti đavole mali. Mama joj je uvek branila da se viđa sa mnom. Trag sam joj izgubio kada je postala studentkinja. Jedino čega se sećam je Rajićeva ulica, mislim da je u pitanju bila likovna akademija. Nazvao sam telefonom svog dobrog kuma, jedinu sigurnu luku u ovom nemirnom životu prekrivenom koprenom od svile nemira. On je jedna od onih nežnih duša što su istrebljene u ovom gradu zaraženom tehnološkom manijom samouništenja. Nikada za života nije rekao svojoj ženi da je voli, ali zato, alal mu vera, nikada je nije ni ošamario. Čuo se njegov baršunasti bariton sa druge strane žice:
- Halo?
- Ćao, kumašine, čuvaru duha.
- Zdravo, frajeru. godine su prošle, prolazi i vek.
u sledećem nastavku ovog uzbudljivog feljtona sledi:
- Kume, Momo, Momo… -kum je bio ganut- ah...pa...uhm…
- Ne... kume, potpuno je u redu.-uveravao sam ga.
- Ali ti si prvi koji je...
KO JE OVDE NEVERAN KOME ? POVEZANOST VLADIMIRA BEBE POPOVIĆA SA NEVERNIM BEBAMA !?

Kako to da se Vladimir Popović popularno naziva Beba isto kao i ovaj renomirani sastav iz Valjeva? Slučajnost? Čisto ćete posumljati ako saznate sledeće činjenice!
Zainteresovani? Zaintrigirani? Onda ostanite uz vaš i naš omiljeni magazin Aurora jer svakog momenta ćemo objaviti ovu senzacionalnu istinu koja će u temelju uzdrmati srpsku stvarnost i duboko promeniti tok kolektivne svesti!
Ostanite uz nas! Aurora je uvek za korak ispred!
Saturday, September 8, 2007
MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA! feljton 2. deo

Miris Gardoš kule vratio mi je sva ova sećanja. Oprostite ako sam bio setan. Pas me je trgnuo svojim melodičnim lavežom. Arči, pas zavodnik, nekada lični pas treće žandarmerijske garde sa Palasa, a sad moj čuveni pajtos.
Što laješ? Da nisi video neku skrivenu i uvek drugačiju gerlu? Ali mališa je lajao u pravcu žbunja u podnožiju kule Gardoš. Lavež je postao nesnosan mojim čulima naviknutim na melanholične sonete kafanskih violina.
Za ime Boga, šta se to deshava? Pogledao sam u žbunje i imao sam šta da vidim.
Moja najveća noćna mora.
Izmedju orošenog maslinastog lišća ležalo je prokletstvo modernog doba- nemilosrdni krvnik i golja, Juda budućnosti; navodno digitalno čudo koje je poslalo na memljive tavane staru evropsku brojanicu uz pomoć koje smo mi, klinčarija, učili matiš kraj Makiša. Taj digitalni danak u krvi koji je navodno sastavljen od jedinica i nula i sličnih fazončića zurio je u mene svojim supersoničnim okom. Bio je to kompjuter najnovije vrste. I pored sve mučnine koje sam osećao prema tom globalističkom oružju novog svetskog poretka, nisam smeo sa uma da je to jedna vrlo skupa igračkica nad kojim sline balava deca i šljakeri bez osećaja za moralni poredak stvari. Da li da je nosim kući? Ma, oladi frajeru, šta će ti taj ukleti predmet mediokritetskog prestiža koji može doneti samo glavobolje?
Onda se setih: prodaću ovo i palim u Rio. Minibusom do Pešte,"British airways"-prva klasa, Pešta-London-Rio. Kakav trougao, baćo. Ostaće mi i novac da kupim igračke koje će oplemeniti kuću u kojoj žive moji slatki anđelčići, dečica mog pokojnog brata . A mojoj gospođi, pregršt pariskih mimoza. Mimoze, mimoze, mimoze - tu sintagmu čujem svaki put kada prođem ispred narodnog pozorišta pred kojim kao čuvari sede elegantno popunjene rumene cvećarice .To sam takodje čuo kada sam poslednji put išao u Narodno i gledao "Idiota", gde je maestralnu ulogu ostvarila predivna beogradska ruža Ivana, Jelenina ćerka. To je jedna plemenita plemićka porodica čije oči plaču bisere, a kroz vene teče plava "oxfordska" krv.
Ime porodice počinje na slovo Ž. Ž kao život.
Takav je život.
u sledećem nastavku:
Nikada za života nije rekao svojoj ženi da je voli, ali zato, alal mu vera, nikada je nije ni ošamario.