TEŠKA NEJEBICA INTELEKTUALNE ELITE! Ljubavni život Jelene Tinske posle petooktobarske revolucije. Ekskluzivna ispovest čuvene lokice!

Do 5. oktobra mislila sam da su obrazovanje i moć najveći adut svakog muškarca i to je bio moj afrodizijak. Ah, mogli smo satima da razgovaramo o religiji, umetnosti i društveno političkoj javnosti pre nego što bismo počeli da vodimo ljubav. Ta čudna, uvrnuta, a tako nadahnuta predigra za mene je bila važnija od samog čina. Ali, uvek bih ja bila ta koja vladam u obe situacije. U prvoj, kao začarani, pred mojom pojavom, telom lokice, glasom sirene, razumom i britkošću boginje Atine gubili su svaki argument, lišeni stava i vođeni nagonom, ali i nečim uzvišenim uzimali su me , ali nekako pokorno, naivno i dečački vraćali bi se uvek. A retki su bili oni koje bih ja htela nazad. Ali kad bi ih primala nazad,nisam ih tako lako pustala, bio je toj moj grč, sličan onom vaginalnom ali ipak više nešto emotivnije prirode.
Ono malo srpskih lafova sagorelo je u jeku demokratskih promena. Maštovitost igara zavođenja troši se na koncept poslovnog sastanka, homoseksualizam postaje trend! A žene ostaju gladne. Intelektualac više ne nudi ni sigurnost, a kamoli adekvatnu repliku na stast.
Kao i većina srpske inteligencije, i ja sam za vreme Miloševića bačena na marginu. Snalazio se ko je kako znao. O tome ne želim da govorim. Ipak bogatstvo mog love lifea bilo je na zavidnom nivou. Muškarci intelektualci imali su frustarcije zbog neizrečenog, neurađenog, a seksualna energija se nagomilavala. Taj naboj i te multiple orgazme osećale su samo srpkinje i retke žene na podnebljima gastarbajtera. Kad se samo setim nabreklih, preplanulih mladića koji menjaju devize po usijanoj beogradskoj kaldrmi.
Loši rediteljski koncepti u pozorištu nosili su sobom akciju u spavaćoj sobi. Njih je jebao sistem, oni su jebali nas, a onda kada smo mislili da će cela Srbija svršavati, nismo ni slutili da je svršila i da se rodio jedan veliki peder. Srpski obrazovani moćnik.
Ja sam se okrenula unutrašnjem svetu, počela sam da slikam, broj životinja na mom placu kraj Novog Sada je rastao. Više nisam verovala u ljubav, nisam osećala strast, nisam imala prema kome. A nisam želela da napustim ovu zemlju. Kao da je neka čudna leptirica u meni treperila i nagoveštavala preokret. Na konkretnom nivou nisam osećala veru u bolje sutra, ali, kao što mi umetnici volimo da kažemo, apstraktno nam nije dalo mira. Boje su se razlivale ... purpurna je prelazila u roze, roze u tirkiznu, a tirkizna ... tirkizna u zlatnu, mene više nije bilo, nisam postojala. Ali ipak...
USKORO! Jelena Tinska u BOSNI!