SENZUALNO ! Samo za AURORU - Najnovija kratka priča "HULIO" poznate domaće književnice ANABELE BASALO !

Hulio je bio iz Španije. Hulio... Kakav je muškarac bio taj Španac! Kada je Bog delio ramena ljudima, Hulio mora da je dva puta stao u red! Imao je snažne dugačke ruke, potpuno gole, bez dlaka, i oči su mi bile samo malo više približene - to mu je davalo uvek zamišljen izraz lica. Hulio je lepo govorio engleski, uvek je znao kako da postupa sa damama i uvek je imao cigaretu u ustima. Taj čovek je znao da legne u krevet sa zapaljenom cigaretom među usnulim usnama; ali znao je taj šta radi - svaki put bi cigaretu završio u snu, izbacio poslednji dim i uredno je ugasio u pepeljaru kraj kreveta. Naš krevet je bio veliki i prostran, baš kao i Hulio. Kada je bio mali, Hulio je zajedno sa svojim mlađim bratom trenirao fudbal. Ali na jednom treningu, Hulio se saplete o loptu, pade i slomi oba nožna zgloba. To je, naravno, značilo kraj Huliovoj fudbalskoj karijeri, bar tako su svi mislili. Oh, kako im je on pokazao!

Vratio se na teren jači i snažniji nego ikada, ponovo počeo da pobeđuje i za nepunih godinu dana je osvojio Kup Španije. Naravno, Hulia to nije moglo zadovoljiti, on je uvek hteo više, možda zato što u suštini nikada nije voleo nikoga sem samoga sebe, a možda zato što je imao onaj žar u očima.

Hulio me je naučio da plešem, da se smešim psima, i nemojte se smejati - kako da kuvam. Možda bi se moglo reći da sam pre njega bila osrednje loša kuvarica, ali taj čovek me je pretvorio u majstora. Hulio je bio majstor. Ako bi čuo da je negde na krovu pukao crep, eto njega sa čekićem i ekserima u ustima, ako bi video i najmanju, najbeznačajniju fleku na našim tapetama - Hulio bi skočio da je obriše, ako bi - bilo šta -eto njega spremnog: visokog kolosa crnih obrva u kecelji, sa testerom u rukama, olovkom iza uva.

Voleo je svoju zemlju. Govorio je da je Španija bila uzor Bogu kada je stvarao Raj, i bogami, ne možete mirne duše reći da nije u pravu. Španija - to je magija, zanosne žene u crvenim haljinama, matadori, slano more, sirevi i vina. Hulio je prvo morao da upozna svoju zemlju da bi shvatio sebe. Odrastao je u mnogobrojnoj siromašnoj porodici u predgrađu Madrida. Od petnaestoro dece on je bio najstariji. To je za njega bilo prokletstvo sa jedne strane, a teret sa druge strane. Uvek se ta podvojenost prelamala u njegovoj ličnosti, i kada biste ga nekada pogledali u svetlosti sveće, mogli biste se zakleti da je to drugi čovek. Hulio je igrao karte koje su mu podeljene i zaposlio se u cementari u kojoj je radio šesnaest časova dnevno ne bi li izdržavao svoju veliku porodicu. Uveče, posle napornog posla koji se sastojao od kopanja cementa lopatom, Hulio bi se istuširao, obukao svoje sjajne cipele od crne kože i klisnuo u bleštave svetlosti Madrida. Tada je u gradu držao večernje tečajeve plesa i kopao rečima i pokretima dublje nego što može lopatom - pravo do srži ženskih srdaca. Žene su bile lude za Huliom, a muškarci su sa grčem na usnama izgovarali njegovo ime - ali se uvek moglo uloviti skriveno divljene u njihovim očima. Istina je da su ga svi voleli. Svako ko bi ga sreo, odmah bi ga zavoleo. Tako je Hulio došao tamo gde je došao. Najzad, Hulio je ostvario svoj dečački san - uspeo je.

Ja zapravo nikada nisam upoznala Hulia. Mislim da niko nikada nije upoznao Hulia. Mi biramo da on postoji, ali mi ne želimo stvarnost, mi uvek bežimo od nje. I nije li istina da svako ima svog Hulia? Možda Hulio i nije neko drugi, možda je on deo nas samih, onaj deo na koji smo zaboravili, ali bez kojeg ljudska osećanja nisu moguća.