Delfini su već stotinama godina sa nama. Uticaj delfinske kulture na kolektivnu podsvest srpskog naroda je očigledna i neosporna, i niko, ali apsolutno niko ne može da ospori ovu činjenicu koja je nedvosmisleno duboko urezana serfnim zlatkasto sedefastim slovima u granitnu ploču srpske stvarnosti.
Vuk Karadžić je voleo delfine. Nikola Tesla je mislio da je delfin.
Eva Ras ima nebrojene pesme o delfinima.
U modrikastim slojevima sobnog polumraka nazreo sam jedan krevetić i na njemu je ležao mlečnosvilenkasti riđokosi dečko u raskopčanoj košuljici od tvrdog manastirskog lana; balansirajući na mekanom rubu sna, meškoljio se i zevao mesečarski slatko kao malo jagnje pred umor. U trenutku kada su se njegove usne sastavljale, sklopile su se u blaženo sanjivi osmejak i s tim se osmejkom on lagano i slatko okrene ka zidu gde stajaše ikona Svete Petke zaštitnice dece i odojčadi.
-Milovane! - prošaputao sam nečujno mu prilazeći.
To je bio mali Mile. Dobro sam mu poznavao oca, dobar čovek, udario ga je geler kad se povlačio iz Slavonije. Posmatrao sam njegov oblik glave, njegove usne, njegov gumenkasti vratić i široka meka ramena.
-Milovane! - ponovio sam, uz drhtaj u grudima, nad samim uvom detinjim.
On se podigao na lakat, klimnuo je bunovnom glavom na obe strane kao da nešto traži, pa otvori oči. Tiho i upitno gledale su nekoliko sekundi u mene, koji sam nepomično stajao pred njim, zatim se odjednom blaženo osmehnu, i zatvorivši opet sanjive oči svali se, ali ne natrag, nego na moje ruke.
Zažmurio sam kako bi se bolje usresredio na zlatni talas nadolazeće radosti.
-Milovane! Milo moje dete! - progovorio sam gušeći se u nebeskim suzama i grleći njegovo mekano i punačko detinje telo.
- Oče Pahomije! - progovori on, krećući se pod mojim rukama, da bi se na raznim mestima dotakao mojih dlanova.
Smešeći se sanjivo, još neprestano sa zatvorenim očima, on prebaci svoje punačke ručice sa začelja postelje na moja ramena, navali se na mene, obli me prijatnim sanjivim dahom i toplotom koje ima samo u dece dok još nisu krštena, i poče trljati licem po mojoj bradi i ramenima.
Krckanje se začu po parketu. Jedan muškarac je bio kraj nas. Hladni pauci panike počeše da mi mile niz kičmu - šta ako bude što i Bogu drago nije?
Ništa mi nije bilo jasno sem jednog. A kad se kaže jedan tu se uvek misli na mnogo više stvari nego što se inače misli. A sve se manje misli. I sve je manje onih kafana. Beogradske kafane žive jedan dan, baš kao i leptiri. Dva jelena, Tri šešira, Kod saborne, Manjež, Rab, Zora, Proleće, Dva jelena, Hajduk, Tri šešira, i tako dalje, ima ih mnogo, a ja ih još više znam. Čitavu mladost sam proveo u Manježu gde sam radio kroki grafike zajedno sa Mićom Popovicem i pomagao Stevi Žigonu da zapamti tekst u svojim grčkim tragedijama koje je režirao naš poznati filmski radnik i dekan Stupica. U jednom trenu kao u jednom veb-sajtu, kao što bi rekla digitalna Ana, čitavo rano proleće života (mladost), mi je bljesnulo pred očima kao kineski vatromet u Monci kome sam prisustvovao zajedno sa Lubardom, sa kojim sam celu mladost provodio lebdeći iznad Venecije. Iste one Venecije koja više ne postoji, zato što tone i propada. I uskoro je više neće biti.
Popio sam čašu likera od čokolade "Coco sunshine" koji čuvam za posebne prilike nervne rastrojenosti. Upalio sam i jednu sveću da bih smirio nešto zategnuto u meni što me je progonilo. To je bila misao o Ani, devojci koja ne živi u ovom svetu, već u kompjuteru. U toj kompjuterskoj mreži umreženi su svi kompjuteri podjednako. Izem ti Platonovu demokratiju. A što je najgore, ona mi se sviđa. Zaljubio sam se do ušiju, kao u onu starozavetnu jevrejčicu mojsijevskog pogleda. Osmehnuo sam se na svoju misao. Pomislio sam koliko je piksela velika moja ljubav. Obliznuo sam se i osetio ukus čokolade koja me je vratila u normalan svet, ali ne zadugo. Čudno je, jer je tužno. A tuga mi nije strana. Kao ni žene, ali nisam mislio na žene. Kapirate....
Dani prolaze, a ja za kompjuterom. Zelene mi se oči od sjaja zelenocrnog ekrana. Od Ane ne mogu pobeći. Ne želim. Činčovao sam se na mrežu. Ponovo sam otkucao Anino ime: Ana. Tako mi je slatko kada otkucam njeno ime- slađe nego praline "La shokola" koje sam jeo vraćajući se iz Pariza avionom Er frens, pravac Alpi, Rim, Stokholm, Moskva, Kan, Beograd - Begiš. Čekovao sam mrežu i usledio je intro u net - k'o što kažu mladi. Saznao sam dosta o dijalogu mladih prošlog leta u Budvi, dok sam ispijao espreso u "Bonđornu" u starom gradu.
- Pa gde si ti, hakeru?- reče mi Ana
- A zašto hakeru?
- Ne znam, lud si.
- "Its a mad mad world"...
- Ne, ne nisi lud, ti si nekako luckasto predivan, kao dobar banner na mreži.
- Hvala ti, curice- ništa je ne shvatam, ali je osećam. Takvi smo vam mi bili. Kad se ljubav budi, jedan uvek više zna.
- Znaš ... glas mi je drhtao, za mene na svetu postoje dve vrste žena: jedne, sa kojima mogu da pričam, simpatične i neobične i druge, one predivne i mistične sa kojima kad zborim osećam kao da mi se ceo svet vrti pod nogama i da gubim vazduh u rukama, boju u obrazima, sjaj u očima i čitavu sreću i nesreću. Bez tebe nema ni sreće, ni nesreće, ni života, ni ljubavi, ni zatvora, ni slobode, ni časti.
- Raspričao si se, frajeru. Pući će nam činč od tol'ke priče.
- Stvarno, jel od ljubavi?
- Šalila sam se. To je nemoguće- još nismo napunili gigabajt.
Osetio sam se kao budala. Mala me je prevarila u nekontrolisanom neznanju.
- Slušaj, stani, ne govori. Samo pevaj. Pevaj o nama, kojih više nema i koji smo se nekad zvali mi.
- Oh, kad tako govoriš, osećam k'o da će ceo server da pregori i da će svi ovi ljudi do nas eksplodirati u milion milona eona kao odraz u slomljenom ogledalu mog srca.
Sada sam znao da je moja, kao što nikad nije bila do sad. Zauvek. Reči, reči, reči. Trebalo je naći prave. A ja sam maher. Ostalo je bilo kao nož kroz puter.
U sledećem nastavku ovog uzbudljivog feljtona:
Ana za mene više ne postoji.
Dragi naši čitaoci, u duhu političke korektnosti koja je utkana u svaku poru našeg Aurora magazina, objavljujemo odlomke iz romana albanskog poslastičara Hašima Benazija Ruždoga pod nazivom „Šlagolina“ koji svedoči o potresnoj ljubavi mladog albanskog poslastičara sa srpskom devojkom sa specijanim potrebama neposredno pred bombardovanje. Roman koji je pisan u stilu novovekovnih nobelovaca i dobitnika ninove nagrade, uvešće vas u tajni svet slatkiša, ljubavi, nepravde, terorizma, eklera i limunade.
Čitajte o tome kako glavni junak Ramiz, bog šećera i veliki zavodnik, zamišljen nad istopljenom šampitom svoje sudbine, pronalazi istinsku ljubav u srpskoj devojci Smilji koja pati od daunovog sindroma. Njen otac, oficir Vojske Jugoslavije joj ne dozvoljava da ostvari svoju ljubav sa skromnim albanskim poslastičarem, inače majstorom za pravljenje najgušćeg preliva za baklave čiji je zanosni miris umeo da obavije i severni i južni deo Kosovske Mitrovice. Budite nemi svedok okrutnog mučenja Ramiza od strane vojnika Oslobodilačke Vojske Kosova, koji su mu zagorčavali život tako što su ulazili u njegovu radnju, razbacivali i gazili cokulama urmašice, baklave, minjone, šampite, ćeten alve, staklaste šećerce, zapženi šećer sa susamom, šerbet vanil vodicu, bombice od kockice leda i špinovanog šećera umućenog u žumance, štapiće Svadbarce od šećera, vode i kvasca, zamrznute voćne sirupe u plastičnim rakijskim čašicama, limuntus sa toplom vodom i šećerom u prahu, kao i predivne vanil šećer grumenčiće uvaljane u ljusku od jajeta sa komadićima dekorativne alu folije. Naravno, nisu im bile svete ni limunove kore upržene u kristalni šećer prelivene kipućom vodom.
Ali Ramiz je sve to trpeo i u tajnosti se nalazio sa Smiljom na mostu izmedju severnog i južnog dela Kosovske Mitrovice, gde su zajedno drobili hleb u lubenicu i sve to zalivali sa kesicom sode bikarbone razblaženom u flaši od 5 litara vode koju su pre toga napunili kod cisterne iza doma zdravlja, zato što su bile česte nestašice vode. Jer, podsetićemo, cela radnja ovog romana je smeštena na Kosovu...
Uskoro ćete uživati na 720 strana ovog divnog romana, čiju promociju možete očekvati na sajmu knjiga, na onom štandu gde snovi nikad ne umiru, ali retko postaju java, na onom štandu gde je ljubav večna, ali traje samo jedan sekund...
U svojoj knjizi ’’Seks na eks’’ sve sam Vam rekla o koracima koje treba da napravite u odnosu sa voljenom osobom; zaljubljivanje traje tačno tri minuta, strast traje godinu dana, a posle strasti dolazi ljubav koja traje tri godine. Sve posle toga je pristajanje na nešto. To može da se uporedi sa našom situacijom na Kosovu, ali ja to, zbog težine situacije i njene serioznosti, ovoga puta, neću učiniti.
Imala sam posao iz snova. Sve moje radoznale koleginice, škiljave, male, usjaktalih očiju zamorčića, tupooke žene koje su zaboravile da se žena piše sa velikim Ž, zavidele su mi na mom ekskluzivnom angažmanu na svojevrsnoj bosanskoj verziji satelitskog kanala CNN-a. I Kao svaka prava lavica, doletela sam na krilima orla I bez mnogo obaziranja na zlobna ogovaranja uskočila sam poput delfina u galantan emotivni odnos sa posebno privlačnim vlasnikom tog medijskog konglomerata.
Moj brkati lepotan i ja bismo šetali hladovitim ulicama srpskog Sarajeva. On bi uzimao šnenokle, a ja lanene pločice, oko stopedeset grama, koje bi grickali u slast, a potom bi bili malo nevaljali i kupili vanilice na meru koje smo krišom ostavljali siročićima na prozorskom simsu gradskog sirotišta, jer je mom mišićavom lepotanu u dobro skrojenom odelu, smetao neukusan enterijer javnih institucija i odvratni lepljivi slatkasti smrad užeglih gnjecavoslivajućih krastavih piroški koje su jadna deca dobijala za ručak.
Sirota deca... ko zna kako je njihov stomačić podnosio takvu kalorijsku bombu.
Oh, kakvo je to proleće bilo! Odvodio bi me u pet šop i kupio bi zlatne ribice u vrednosti 300 konvertabilnih maraka, koje bi pazarili na račun firme, pa smo dugo vremena provodili u zanosnom čekanju da mom brki fakturišu račun, kako bi on to posle opravdao i dobio refundiranje celokupne sume.
Milina časova! Nakon toga bismo te ribice, onako zaneseni perecastim spokojem ljubavi, kao zlatnike bacali sa mosta u reku, izgovarajući moleban za sve jadne životinje na Kosovu koje su već 8 godina prepuštene brutalnom iživljavanju od strane izvesnih albanaca, mračnih i svinjolikih trećerazrednih fanatika punih bolesnih aspiracija.
Dani su se smenjivali kao latice ruže na prolećnom vetru...
Sve mi se to sviđalo, ali toliko puta mi se sviđalo - posle nekog vremena postalo mi je dosadno kao Vojvodina kad ste dugo u njoj. Takav džet set lajf stajl nije smirio moju seksi vulvoidnu strastvenu respiricu požude, mlečno belu ali u isto vreme i crnu kao crna noć. Žudela sam za promenom, za nečim što će moći da mi oprži meso, uzburka krv, zavrti mozak, flambira um I iskrčka libido na vreloj masti erotskog fazona; bio je mi je potreban moj intimni 5.oktobar, da mi sažeže utrobu oštrom bakljom slobode, da mi sagori unutrašnje živo meso i sluzokožu pohote, i tako da mi ulakša prepone i ugasi večnu vatru vulkanoidno slobodarske erotske misli koja se oseća iznutra, onako taktilno, ako me shvatate…
Ja sam bila tvoja Neskafa - uvek sam znala kako da te dignem...Par nestrpljivih kapi tvog Viva jogurta mi je stavilo do znanja koliko si uzbuđen, ali vekna tvog belog hleba je još uvek bila sveža, hrskava i spremna za akciju. Iako je tvoj masivni barcode čitač savršeno obavljao svoj posao, moja požudna kasa je još uvek odbijala da izda sexy fiskalni račun.
Dve velike neprobojne kese štitile su tvoje namirnice, zato što bi samo jedna sigurno pukla pod ogromnim tovarom koji si spremao da izručiš na pokretne stepenice mog libida.
Dozvolila sam ti da priđeš mom gepeku. Ubacio si svoje dobro u mene. Vožnja je počela. Kako smo se najzad približili našem odredištu, ti si povukao ručnu i ispraznio gepek. Tvoj krst se spustio, moj žbun je izgoreo.
Nakon sto smo završilii našu cezar salatu slasti, lepljivi dresing je još uvek kapao sa našeg malaksalog pribora. Ja sam se zatvorila poput konzerve, ti si se ukiselio kao krastavčić. Postali smo jedno drugom tuđi i nepotrebni poput Pekabete i C-marketa. Verovatno nisi mogao da pratiš moj Tempo. Ti si otišao pod erotski stečaj, ja sam se privatizovala, ostale su samo uspomene i prazni rafovi moje duše...
Šta da obučem na prvom sastanku?
Obucite nešto dobro, ali ne pretenciozno. Naš predlog je sledeći: crna italijanska kožna jakna (simbol zaštitnika), bela svilena košulja (simbol čovečnosti i muškosti), kravata na romboide (jer romboidi svojim oblikom podsećaju na oblik južne srpske pokrajine i s tim ćete stvoriti galantnu filantropsku emociju (koja će vašoj potencijalnoj suđenici, dati do znanja da ste 'igrač ' i da ne pristajete na jednostrane raskide). Neizostavna je i mala crna kožna torbica za nošenje ispod miške, popularna pederuša, od italijanske antilop kože koja će ostaviti utisak imućnog, promišljenog i pragmatičnog muškarca koji ima svoje ja. Takođe, potreban je veliki kaiš, po mogućstvu italijanska koža, sa velikim madridskim nitnama, čiji će mediteranski dizajn zapaliti vatru u ognjištu njenog libida.
Bitno je da pantalone budu kvalitetne i da prosto progovaraju: 'Ovaj čovek koji me nosi, ovaj čovek koji me je navukao na svoje muževne noge, on, on je čovek od ukusa!'. Eto, takve trebaju da budu vaše pantalone i tačno takva treba da bude njihova poruka, njihov 'mali signal'. Vaše cipele bi bilo najbolje da budu modela pačji kljun, po mogućstvu od visoko kvalitetne italijanske kože.
Kako da se ponašam?
Budite opušteni, ali nemojte dozvoliti da vaš entuzijazam na bilo koji način ispliva i postane vaša slabost. Nemojte se smejati, odaćete utisak neozbiljnog čoveka, s obzirom da bi ste se smejali u periodu koji je jako bolan za naš napaćeni narod. Ozbiljnost i dramatična suzrdžanost u kombinaciji sa seksi pogledom ispod oka će vašoj partnerki uliti strah u kosti, i samim tim definisati dobru startnu poziciju za ljubavne seksi pregovore. Neka ovaj sastanak ne bude vaš Rambuje, nek bude više nalik na opsadu Sarajeva, iskoristite svu vašu artiljeriju kako bi osvojili dolinu njenih nadanja i ambicija.
Probijte led sa nekom laganom pošalicom vezanom za Kosovo. Slobodno ispričajte neki vic o albancima (šiptarima), i dok ga pričate uhvatite je za zglob desne ruke da oseti vašu libidalnu energetsku plazmu. Dok pričate gledajte je pravo u oči i širom raširite nozdrve. Nakon ispričanog vica nipošto nemojte da se smejete, već je isecite pogledom i čekajte njenu reakciju, to će je sasvim opustiti i ukoniće svaku tenziju...
Na ovaj način, vrlo lako ćete je osvojiti, vaša sexy akcija će isprašiti njeno srce kao artiljerijska paljba po pastelnim fasadama Vukovara.
Kako doći do sexy odnosa na prvom sastanku?
Postoji više načina ali jedan je najsigurnji. Morate da budete veoma samouvereni za ovaj pristup, koji se popularno naziva Kosovarac! Sigurno se pitate na koji način ovaj metod zvani Kosovarac može da vam pomogne da dođete do intimnog sexy odnosa već na prvom sastanku. Tajne ovog drevnog metoda koji datira još iz raške oblasti iz poznog srednjeg veka će vam sada biti otkriven na stranicama vašeg i našeg Aurora press news european ethnic magazina.
Kada završite večeru sa devojkom uhvatite je za obe ruke i poljubite je u čelo. To će njoj za trenutak biti malo čudno ali vi se ne obazirite na to, jer će joj to uliti malo zebnje i onog uvek potrebnog straha kada je prvi izlazak u pitanju. Kako se budete šetali, silovito je uhvatite za vrat i nemojte da je puštate barem 15 munuta. Ako prolazite pored neke trafike ponudite je kiselom vodom.
Pitajte je: „Hoćes Knjaz?“ Ako ona kaže: „Da“, a verovatno će to reći zato što je ožednela od vašeg pritiska na njen vrat, odgovorite joj:
„ Imam ja jednog Knjaza u gaćama“.
Tako ćete joj sa jedne strane pokazati da ste skloni domaćinskom humoru, a sa druge strane da šmeker u vama nije umro. Postoji velika mogućnost da će njoj u tom momentu biti jako neprijatno, a postoji čak i tračak mogućnosti da će želeti da vas napusti. Ne obazirite se. Ako vidite neko zgodno tamno mesto odvedite je tamo. Ako vas pita: “Zašto idemo tamo?“, vi joj odgovorite: „Onaj pod nebom zna manje nego onaj nad nebom. Čudni su putevi Gospodnji. Što si posijala to ćeš i žnjet“.
Sa ovom izjavom ćete pokazati da ste duhovan čovek, brižan muškarac a u isto vreme sexy panter koji je uvek spreman da skoči u gusto rastinje. Ako počne da plače, nemojte da je tešite, nego počnite da joj polako skidate odeću i pevajte neku romantičnu pesmu, po mogućstvu Ličku. Poželjno je da pesma bude ljubavnog sadržaja ali i ratne pesme dolaze u obzir.
Kad vidite da joj se put zabelela, odnosno da nema na sebi više odeće, vi prislonite svoje telo uz njeno, kako bi biološki seksualni proces počeo da se odigrava tu pred vašim očima.
Ovaj metod se pokazao kao jako uspešan u 85% balkanskih ljubavnih veza koje su krunisane brakom. Ipak, uvek treba imati na umu da je ljubav samo jedna i da sexy cilj uvek opravdava telesna sredstva, a jedini cilj u našem životu je ljubav. Jer, šta je važnije od slobode odlučivanja i ljubavi?
