MOMO KAPOR! DIGITALNA ANA! feljton 6.deo

Glava 6 - Kompijuterski seksi momenat

Logovao sam se u autserversku poziciju i ukucao reči koje su mi prve pale na pamet, koje mi često iskrsavaju u trenucima dremljive dokolice, ali i u trenucima žestoke art inkubacije: Girls. Pojavio se ogroman spisak na ekranu, dugačak kao zemljina kugla. Između stranih ženskih imena kao što su Greta, Merlin, Džulija, Melani, Odri, Tom, Henri, Ibzen i Nikolo, naišao sam na ime Ana. Ime sa tradicijom i identitetom. Ja sam jedan od onih ljudi koji dobro znaju da mu je, ipak, dom tamo gde i ime. Robert. Ulogovao sam činč da bih razgovarao sa tom mladom damom pod već pomentim imenom Ana. Anči. Sedeo sam pred kompjuterom sa svešću da me samo nekoliko sekundi deli od Aninog uma. Kakva li je da mi je znati? Da samo mogu osetiti to što ona nosi.Već osećam miris zore u boji njene kose, koju ne znam, nemam, ali ipak imam. Predosećam. Došao je trenutak. Još dva deci Dartanjanja.

Znojavi dlanovi. Treperav pogled. Iščekivanje.
- Ćao grandžeru, a kakvo ti je to smešno prezime? Da li pušiš marihuanu?- Odmah mi se smračilo, ona ne zna da ja više ne volim drogu. Mrzim kad osetim taj gadni miris droge.
- Mala, slušaj mene, ne treba ti fiks da bi izgledala naj.
- A kako to izgledaju ljudi koji ne puše marihuanu? Ovde na zapadu svi puše džokavac (prim.ur,droga).
- Ne znam za ostale, ali ja izgledam neiskvareno lepo.
- Osećam da ti verujem. Zato i patim.
- Patnja je samo reč ispisana na zidu.
- Ti si čudan... nisi kao ostali. Kladim se da nemaš čak ni džojstik u svom kompjuteru.
- Pustimo se sada mašina...pričaj mi o sebi.
I tu se priča nastavila. Imala je petnaest godina i devetnaest mega. Živela je u gradu eona u londonskoj inter-net mreži.
Materijalno nije postojala, već samo moralno- elektronski. Koji paradoks. Bila je jedna od onih eona, da budem tačniji pro-grama koji su uspeli da se otrgnu od mreže i da kao slobodne eonske jedinice samosvesno jedre digitalnim cestama kao crvenocrne bubamare na zastavama, koje su vijorile nad olimpijskim gradom u Sarajevu i gledale s ponosom i čežnjom odsjaje u plavetnilu panonskog mora. Kakvo je to more bilo. Još dok su prepotopski balvanovi leteli nad balkanskom krčmom. To more više ne postoji. Verujte, ni meni nije bilo jasno qe pasa, tj šta se dešava, o čemu se radi. Kako to da postoje nematerijalne duše, da li je zabluda ono što su učili našu generaciju. Ja više nemam svoju generaciju. Šta ja sad da mislim? Gde je sada čestiti Agaton, da mi odgovor svoj da.

u sledećem nastavku:
- Znaš, nisam popušila nijedan džoint trave od kako sam te upoznala?
- Ja nikoga ne mrzim. Takav sam čovek. Droga je glupost.

I CIGANI SU ROMI !

Skandal! Možda prejaka reč, ali vrlo jasno opisuje ono što se dešava već vekovima! Možda ovaj tekst neće biti tog kalibra da prodre u vašu svest, ali će bar pokušati da zakuca na slepoočnicu vašeg uma. A ono što bi najviše voleli jeste da vam ovaj informativni metak prospe creva razuma po beloj postelji istine. Svi smo čuli za Rome. Negde smo ih videli kako prose, kako duvaju lepak, jašu konje. Gledali smo serije i čitali pesme o njima. Ali jednu stvar nismo uradili - nismo ih istinski zavoleli. Higijena? To nije nikakav problem. Mi ih nismo zavoleli suštinski, nismo ih zavoleli kao ljude. Što oni i pored svega, stvarno istinski jesu. Oni dišu isti vazduh koji i mi dišemo - mozda zagađeniji ali isti. Oni možda jedu istu hranu kao mi kad imaju dovoljno novca, ali sve to nije bitno bitno je da su Romi ipak nešto što nama treba da znači više !

Verovatno se pitate kakva je ovo frapantna informacija koju treba da saznate. Samo polako, pratite vaš i naš Aurora magazin. Već za koji minut, ova informacija ce biti pred vašim očima. Jer vi to zaslužujete!